Beograd je još jednom ukazao poštovanje stranim šahovskim velikanima i prijateljima Srbije, ovog puta dugogodišnjem svetskom prvaku.
Samo istinska ljubav prema šahu i šahovskim stvaraocima može da inspiriše veče posvećeno stranim velikanima, prijateljima Srbije, te ispuni prostorije Šah-kluba Beograd uglednim gostima iz sveta šaha, kulture i nauke, zajedno sa najmlađim polaznicima šahovske akademije kluba. Povodi za veče Višvanatana Ananda nisu bili tako krupni – tri decenije otkako je postao prvi indijski velemajstor i njegov današnji, 48. rođendan – ali ličnost višestrukog svetskog prvaka i ne zahteva poseban povod da se okupe njegovi poštovaoci.
Za tablom smo mogli da pratimo intermajstora Jovana Todorovića i njegove analize jedinstvene, intutivne igre najbržeg šahiste sveta, o čemu je govorio i intermajstor Momčilo Despotović, po kojem je samo naš velemajstor Ljubomir Ljubojević mogao da se nadmeće sa Anandom u brzini šahovske misli.
Centralni deo večeri bio je osvrt naše proslavljene šahistkinje Milunke Lazarević – koja je ovog meseca takođe proslavila rođendan sa jednom visokom brojkom – na početak i tok Anandove karijere. U razgovoru sa novinarom Miroslavom Nešićem, pričala je o svom gostovanju u indijskom Madrasu i predavanju koje je održala mladim šahistima:
– U toj gomili dece sam primetila dečaka sa crnim očima poput dijamanta. To je bio bljesak kao iz kosmosa. E, to dete je za godinu dana postalo omladinski prvak sveta – bio je to Višvanatan Anand. Ubrzo je otišao u Manilu, i tamo šahovski radio sa Toreom. Uskoro smo uočili da Anand za partiju utroši pet, najviše deset minuta za razmišljanje. Najbrži je šahista, brži i od Kapablanke. To je bogom dano. Nagledala sam se igre genija: i Talja, i Spaskog i Fišera i Bronštajna, ali brzina Anandove igre je apsolutno neobjašnjiva. Uz to, on u toliko kratkom vremenu odigra mnogo lepih poteza.
O Anandovom stilu i šahovskom stvaralaštvu:
– U lepoti Taljeve igre ima i grubosti. To sam nazvala „dramski tenor”. U Anandovoj igri je sve u svili, kao lirski tenor. To je simfonija lepote. Ne znam da li u igri bilo kog šahiste ima i 50 odsto lepote u odnosu na Anandovo šahovsko stvaralaštvo. Taj duh, šta on pronađe u partiji, to je neviđeno. Ta Indija iz koje je potekao šah, i koja je ćutala dva milenijuma, kao da su svi ti umovi, sve te ideje proteklih milenijuma, prošli preko njegovih misli i otvorili se za ceo svet.
O prefinjenosti i sudaru s nevaspitanjem:
Osim Ananda, Vladimira Kramnika i Borisa Spaskog, ne postoji ni jedan prvak sveta u čijoj karijeri nema ni polumrlje, a kamoli mrlje. On je toliko omiljen kod svih, osim kod jednog – nevaspitanog prvaka sveta Garija Kasparova. Anand je preosetljiva ličnost. Kasparov je užasno grub, bezobrazan i patološki ambiciozan. Po svaku cenu želi pobedu. Kada su igrali meč za titulu u Njujorku, Anand je posle žrtve lovca propustio da dobije prvu partiju. U poznatoj varijanti Španske partije Kasparov je žrtvovao topa. Sve je to pronađeno u kućnoj analizi. Svakako da je Anand bio iznenađen tom žrtvom. Kasparov je posle odigranog poteza izašao iz sale za igru uz takav tresak vrata, da je Anand odskočio od stolice. Posle dobijene partije Gari je na konferenciji za novinare izjavio: „Treba me razumeti. Žrtvovao sam topa. Bio sam uzbuđen”. Posle meča pojavilo se mnogo tekstvova u kojima je objašnjeno ko je u kućnim analizama pronašao ideju žrtve topa. E, to je Kasparov priredio Anandu. Od te partije Viši u meču nije došao k sebi, jer je toliko suptilno biće koje organski ne podnosi nevaspitanje. Priroda se pobrinula da se pojavi neko ko je hladnokrvniji, ko može sve to da izdrži, to je Vladimir Kramnik koji je sa trona skinuo Kasparova, a onda je došlo Anandovo vreme.
I naš istaknuti reprezentativac Aleksandar Matanović je evocirao sećanje na Anandov pohod ka svetskom vrhu, a bivši novinar „Politike” Dragoljub Joksimović se vratio na prve Anandove korake u reprezentaciji, 1984.
Deo ove šahovske večeri, u tradicionalnoj organizaciji Ace Milićevića i ŠK Beograd, bio je posvećen nedavno preminulom Mikiju Jevremoviću. O njegovim preživljavanjima između muzike i šaha govorio je bliski prijatelj, novinar i publicista Branislav Rakić, a pridružili su mu se i aforističar Dragutin Karlo Minić i intermajstor Momčilo Despotović.
(Marjan Kovačević, Politika)
