Kao da su stranice rikši napravljene od iluzije; i ako nekoga okrznu, taj to uopšte ne primeti ili primeti usput, kao u snu. Vozači rikši znaju: put je zvuk.
Kao da vozače i putnike i pešake čuva sam bog Višnu.
Predgrađa.
Nove zgrade svuda, skeleti, žice koje štrče iz nedovršenih konstrukcija.
Stali smo.
Vozač rikše kaže da mu je ovo omiljeni deo grada.
Ovde dolazi za vikend sa svojom porodicom u šetnju.
Obala, moderno šetalište.
Ogromne ribarske mreže, koje nazivaju kineskim, a njima upravlja više ljudi.
Na drugoj strani vode malo ostrvo.
Drvena vesla u obliku srca.
Šetam i upijam sunce.
Ako zatvorim oči, još vidim treperenje svetlosti na plafonu.
Još vidim dlan koji se proteže kroz rešetku i kupuje karte.
Gde je ta slika?
Svuda okolo rastu novi soliteri.
Sa gradilišta se čuje brušenje, testerisanje, brujanje mašina.
Vrane u krošnjama drveća koje cveta, crvenog u cvetu.
Brzo se umorim od lepote.
Podignem ruku.
Vozaču rikše, vozi me. Vozi me na mesto,
Vozi rikšu, poznaje put,
Vozi, vozi, vozi tamo
Gde još nisam bio,
Gde čekam sebe.
Drugog vozača molim da me odvede na mesto koje je za njega svet.
Indus je.
Na zadnjem sedištu visi plakat. Debelo dete igra se narandžastom loptom.
Pređem na zadnje sedište.
Crna, veštačka koža savije se kao da je ispustila dušu.
Ulice se ubrzo suze.
Deca na biciklima.
Vozimo pravo na njih, a nikoga ne pregazimo, kao da je put iluzija i ne postoji mogućnost nesreće.
Iako – često me stegne u grlu.
Podigne mi dlake, osuši usta, preznoji dlanove.
Noge mi, ne znajući, staju na kočnicu.
Kočnica nema.
Muškarci stoje nasred puta i gledaju.
Koliko muškaraca koji ne rade ništa drugo, usred prepodnevne sparine, stoje nasred puta i gledaju.
Blizu obale smo.
Mali hram je na drugoj strani, na ostrvu, treba da uzmemo čamac.
A čamca nema.
Svi čamci su nekuda otišli.
Svi love ribe, kaže moj vozač, drugi od mojih sedam vodiča.
Vodiću te do drugog hrama.
Inače gledaj, gledaj, gledaj, ovde je moja kuća, ovde živim.
Dođi u posetu.
Na vratima me dočeka vozačeva mama.
Izujem se.
Unutra vozačev otac i žena.
Fotografije baba i deda i roditelja, kad su se venčali.
Gospodin je radio u banci.
Mamin otac bio je pisac.
Napisao je knjigu o teškom životu na selu.
Pokažu mi je.
Listam i ništa ne razumem.
Pijem veoma sladak sok i klimam.
/Žena mog vozača dolazi iz susedne kuće.
Ovde živi skoro cela porodica zajedno, kao na selu.
Ovde je selo, usred grada smo, a selo je.
Vozačeva žena divno peva.
LJubazno pitam da zapeva.
Slušamo.
Aplauz.
Mama voli da čita priče i romane.
Otac je četrdeset godina radio u banci.
Kao desetogodišnjak naučio je da svira na raznim udaraljkama.
Iz susedne sobe žene donesu dve brižno zapakovane torbe.
Otac odvije svoje dragoceno blago.
Prvo bubanj, potom još manju perkusiju.
Hodamo u krugu.
Prvi krug je za ulaz.
Drugi krug je za iskušenje.
Treći krug je za sećanje.
Četvrti krug je za dozivanje.
Peti krug je za ljubav.
Šesti krug je za pomirenje.
Sedmi krug je za povratak.
Sedam puta idem oko drveta, po korenju, bos, s bananom u ruci.
Sedam puta se u meni nešto okrene, od vrtoglavice do oslobođenja od neke omče, neobičan osećaj među crnim vranama i belom vrelinom.
Pored hrama je bazen.
Vidim ribice kako se približavaju stepenicama obraslim zelenim muljem.
Mi, putnici koji smo došli do ivice razumevanja.
Morali bismo da plivamo dalje, ali po vazduhu, po oblacima koji struje.
Sve je religija.
Ovaj bazen, smeće uz ivicu stepenica, odraz ružičaste kuće s palmom na površini.
I već dolaze da objave podnevnu molitvu.
Već idu, progonitelji tišine, vesnici života, podanici tišine, hipnotizeri podneva, trgovci zvuka, obožavaoci bogova koji plešu.
Već koračaju, utvare iz noći koja se nikad ne završi, obožavaoci vreline, duvači i perkusionisti, dobošari i trubači, improvizatori malih, bučnih večnosti koji, za trenutak, dok prolaze, prekinu linearnosti krikova vrana, ispune me nekom drugom muzikom.
Vozači rikši znaju: put je zvuk.
U Indiji svi voze po sluhu.
Prevod sa slovenačkog: Nina Gugleta
Autor je poznati slovenački pisac, napisao je prvu knjigu o migrantskoj krizi „Na kraju napisano“ koja je objavljena na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.
(Aleš Šteger, danas.rs)
