Priča o jednoj korespondenciji koja je menjala svet…
Mohandas Karamčand Gandi, poznatiji kao Mahatma Gandi, jedno je od najpoznatijih imena novije istorije.
Ovaj indijski političar, koji je karijeru počeo kao advokat, ostaće zapamćen po svojoj borbi protiv britanskog kolonijalizma i revolucionarnom pristupu toj borbi – nenasilju. Bio je prvi lider jednog velikog pokreta koji je uspešno implementirao nenasilje kao oblik „borbe“ i otpora.
No, često se zaboravlja ko je bio njegov najveći „mentor“ u formiranju tih ideja – bio je to jedan od najvećih književnika svih vremena, ruski pisac i mislilac Lav Nikolajevič Tolstoj.
Priča nas prvo vodi daleko od Indije i Rusije, na južni rub Britanskog carstva, najvećeg carstva u ljudskoj istoriji, u Južnu Afriku. Naime, tih godina, na prelazu iz 19. u 20. vek, britanski kolonizatori doveli su u Afriku veliki broj „porobljenih radnika“ (status tek nešto bolji od ranijih robova) kako bi tamo služili kao jeftina radna snaga, naročito u izgradnji infrastrukturnih projekata kao što su bile železnice.
Oko 2 miliona Indijaca odvedeno je iz Indije u evropske kolonije (ne samo britanske, već i u francuske i holandske).
Gandi je stigao u Južnu Afriku sa 23 godine kako bi radio kao advokat. Angažovao ga je bogati muslimanski trgovac po imenu Dada Abdulah. Naime, Abdulah je vodio veliku trgovinsku kompaniju u Južnoj Africi, a deo poslova vodio je njegov rođak u Johanesburgu kojem je trebao advokat. Gandi, koji dolazi iz siromašne indijske porodice, je pak prethodno studirao za advokata u Londonu (gde je proveo 3 godine).
Kada je stigao u Johanesburg Gandi je sebe, kako navodi istoričar Artur Herman, „prvo smatrao Britancem, a tek onda Indijcem“. Ali, u Južnoj Africi iskusio je iz prve ruke odmah šta znači kolonijalizam i diskriminacija, nešto što u Londonu ipak nije imao prilike da vidi. Indijci u Južnoj Africi bili su tretirani vrlo okrutno, bilo im je zabranjeno čak i da hodaju po pločniku. Prvi put kada je ušao u voz u Južnoj Africi rečeno mu je da ne može da sedi u vagonu, iako je bilo puno praznih mesta – umesto toga mogao je da sedi samo na podu. Kada je odbio pretukli su ga.
Doživeo je brojne uvrede, napade, diskriminaciju – i odlučio je nešto da preduzme po tom pitanju. Bilo je ili to ili da napusti Južnu Afriku – odlučio je da ostane te će u Južnoj Africi, što je manje poznat podatak u opštepoznatoj priči o Gandiju, provesti ukupno 21 godinu života. Pošto je ipak bio advokat, počeo je da zastupa brojne diskriminisane indijske radnike u Južnoj Africi.
Ironično, sam Gandi – na šta upućuju i neka novija istorijska istraživanja – imao je poprilično diskriminišuće poglede na crnačko stanovništvo Južne Afrike što potvrđuje već i ranije opservacije kako „Mahatma“ nije nužno bio u potpunosti pozitivan istorijski lik. Verovao je kako bi Indijci i Britanci trebali da budu na višem stupnju razvoja, čak je citirao i neke evropske rasne istoričare koji su zagovarali tezu o tome da su Evropljani i Indijci pripadnici jedne te iste „arijevske rase“, odnosno indo-evropski narod. Da, činjenica jeste da je Gandi tada imao svega 24 godine i da je svoje stavove kasnije u životu donekle revidirao, kasnije čak dajući podršku crnačkom stanovništvu u borbi protiv belačkog aparthejda.
Ipak, činjenica je i to da se Gandi nakon smrti počeo prikazivati kao „svetac“, što je i danas slučaj, dok je prava istina o njemu puno kompleksnija. Ali to je zanimljiva tema za neki budući osvrt.
Sve u svemu, kao advokat u Južnoj Africi počeo je da se zalaže za prava potlačenih indijskih radnika te je postajao sve poznatije ime kojem su prilazili. Naravno, u isto vreme britanske kolonijalne vlasti počele su da ga smatraju sve opasnijim.
Gde slavni Tolstoj dolazi u ovoj priči? Upravo ovde. Štaviše, ako je Gandi promenio svet pokazavši da nenasilni otpor može dovesti do sistemskih promena u društvu (zapravo i to je predmet debate – činjenica jeste da je njegov pokret bio instrumentalizovan u oslobođenju Indije od britanske vlasti, ali i da nije bilo Gandija teško da bi Britansko carstvo kao takvo opstalo kroz godine), onda ta promena direktno dolazi upravo od Tolstoja.
Naime, Gandi je bio pod snažnim uticajem Lava Tolstoja, naročito nakon što je pročitao njegovu knjigu „Kraljevstvo Božje je u Vama“ (iz 1894.) kao i esej „Hrišćanstvo i patriotizam“. Naravno, pritom je bitno istaknuti kakva su razmišljanja bila samog Tolstoja po ovim temama i brzo postaje jasno zašto je imao toliki uticaj na mladog Gandija koji je frustrirano tragao za načinom borbe protiv diskriminacije.
Tolstoj je bio zagovornik slobodnjačkog „hrišćanskog anarhizma“ koji se, po njegovim rečima, temeljio na onome što je rekao Isus Hrist umesto na crkvenim naukama. Stoga je i poricao Isusovo božanstvo, rođenje od Djevice i vaskrsenje.
Tolstoj je opširno pisao o idealima „jednostavnosti života i čistoći svrhe“. Takođe je zagovarao „ljubav kao zakon života“, principe nenasilja koji će, bazirani na ljubavi prema čoveku, spasiti i osloboditi celi ljudski rod.
Sam Gandi je kasnije zapisao kako ga je Tolstoj „izlečio“ od skepticizma. Počeo je da veruje kako nenasilje, pacifizam, mogu izlečiti sve probleme ovog sveta i osigurati mir na Zemlji.
Poseban uticaj na Gandija imalo je i Tolstojevo „Pismo Hindusu“ koje je 1908. napisao za indijskog revolucionara Taraka Natha Dasa. U istom Tolstoj argumentuje kako „samo ljubav kao oružje putem pasivnog otpora može indijski narod osloboditi od kolonijalne vlasti“.
Za Gandija je ovo bilo „to je to!“ trenutak. 1909. odlučio je da piše Tolstoju (koji je rođen 1828., preminuo 1910.) o tome koliko je inspiriran njegovim idejama i kako želi iste da sprovede u delo. Počeli su da razmenjuju pisma i opširno komentarišu praktičnu implementaciju nenasilja.
Gandi je do tada sebe već smatrao Tolstojevim „učenikom“. Obojica su imala velike animozitete prema državnoj kontroli, kolonijalizmu, prezirali su nasilje i propagirali nenasilni otpor.
U jednom pismu Tolstoj piše Gandiju o tome kako su vlasti slične širom sveta, bilo da se radi o britanskoj u Indiji, ili ruskoj u Rusiji.
– Vlade znaju iz kog smera im prete najveće opasnosti i budnim očima sve prate. Ne samo da sačuvaju svoje interese, već se bore za vlastitu egzistenciju.
Tolstoj uskoro umire, 1910. godine u svojoj 82. godini života, zaustavlja se korespondencija dvojice koji su imali vrlo slične poglede – ali ne i po pitanju svega. Gandi, bez obzira kako se danas prikazivao ili kako je on voleo samog sebe da vidi, bio je ipak indijski nacionalista – Tolstoj je bio ruski patriota, ali nacionalista sigurno nije.
Do koje mere je Tolstoj inspirisao Gandija pokazuje i to da je na prostoru Južne Afrike Gandi osnovao komunu pod nazivom „Tolstojeva farma“ – tamo je već počeo ozbiljan rad na implementaciji ovih ideja. Ljude je podučavao nenasilju, filozofiji i praksi nenasilja u kontekstu otpora.
Gandi, koji je i sam bio zatvaran u više navrata, pozvao je Indijce u Južnoj Africi da ne pružaju otpor, štaviše, da dobrovoljno podstaknu sopstveno zatvaranje kako bi kolektivno preopteretili britanski zatvorski sistem. Bila je to uistinu revolucionarna ideja u praksi, ali mnogi su ga poslušali – pritisak na britansku vlast je rastao, a kolonijalisti su na nenasilje reagovali kako se i očekivalo, nasiljem.
„Tolstojeva farma“ postojala je od 1910. pa do Gandijevog odlaska s nje – 2. januara 1913. U tom trenutku počinje njegovo delovanje na široj pozornici koja će ga uskoro dovesti i do rodne Indije.
Gandijeva reputacija je bivala sve veća te 1915. godine odlazi natrag u Indiju. Tamo je postao vođa pokreta za indijsku nezavisnost pa je pred kraj života i uspeo – nakon puno godina otpora, Indija je napokon, na talasu Gandijevog nenasilja, izborila se za svoju nezavisnost od Britanije 1947.
Naravno, kako to i inače biva, nakon svake političke pobede slede nove političke borbe. Ko će vladati Indijom sada kada je kolonizator otišao? Pojedini indijski nacionalisti zamerali su Gandiju popuštanje muslimanima za vreme oslobođenja Indije 1947. – jedan pripadnik indijske nacionalističke stranke, „Hindu Mahasabha“, Nathuram Godse, izveo je atentat na Gandija 30. januara 1948.
Indija danas više izgleda kao Indija kakvu su želeli žešći nacionalisti nego što ju je zamišljao Gandi. Ali, priča o njegovoj korespondenciji s Tolstojem podsetnik je na to kako je istorija često proizvod „slučajnosti“.
Šta bi bilo s Indijom da Gandi nikad nije čitao Tolstoja? Što bi bilo sa svetom da nije bilo Tolstoja? I koliko će ove istorijske ličnosti menjati svet i u budućnosti? Sigurno je da hoće, jer prošlost, sadašnjost i budućnost su isprepletene priče u nastavcima.
(Alo.rs)
