Srbi ne zaslužuju da im se sanskrt predstavlja kao mističan i težak za učenje, jer postoji ogromna sličnost jezika na svim nivoima, kaže Mirjana Petrović, prevodilac i učitelj ovog drevnog jezika…
Nedavno je (26. januara) Indija proslavila 70 godina od stupanja na snagu ustava svoje nezavisne države kojim je 1950. godine zamenjen britanski kolonijalni akt o upravljanju. Ovim ustavom, kog je sačinio dr B. R. Ambedkar čija se veličina prema mišljenju mnogih poredi sa Gandijevom, ukinuta je hiljadama godina duga kastinska podeljenost indijskog društva i proglašena pravna i ekonomska ravnopravnost svih državljana. Dobar povod da se podsetimo da je i Srbija odmah nakon oslobođenja od turskog ropstva, sopstvenim snagama (kao i Indija) sve svoje građane proglasila slobodnim i ravnopravnim.
Srbija i Indija imaju dugotrajno prijateljstvo na nacionalnoj, političkoj, ekonomskoj i kulturnoj osnovi. O duhovnoj bliskosti dva naroda pisao je i vladika Nikolaj Velimirović, episkop žički i ohridski, duhovni otac i prosvetitelj Srba, čije je književno delo bilo daleko iznad vremena u kome je živeo, a o srodnosti našeg jezika i sanskrta – jezika Veda i celokupne drevnoindijske misli danas se sve više govori na obe strane.
– Tokom prošlog veka sanskrtom su se u Srbiji bavili pojedinci (jer je katedra za hindologiju u SFRJ bila dodeljena Zagrebačkom univerzitetu), kao prevodioci – na primer Pavle Jevtić, Miroslav Marković, Radoslav Miroslavljev… i kao lingvisti – prof. dr Radivoje Pešić i prof. Radmilo K. Stojanović koji je sa velikom voljom do duboke starosti jedini držao nastavu sanskrta ostavivši za sobom brojne poštovaoce i učenike koji su, svako na svoj način, doprinosili upoznavanju javnosti sa bliskošću dva jezika – kaže prevodilac i predavač sanskrta Mirjana Petrović, koja ovaj drevni jezik prenosi današnjim generacijama, idući tragom svog učitelja, prof. Stojanovića. Jer učitelj je na sanskrtu sveta reč koja označava čoveka „koji treba da te uzme za ruku i dovede tamo gde ćeš moći samostalno da rasuđuješ”, objašnjava ona i dodaje da je učitelj tu da nauči, nastavnik da nastavlja, a da „pitanje uloge profesora svakako ostaje nedorečeno”.
U poslednjih nekoliko godina kulturna saradnja Srbije i Indije je posle duže utrnulosti snažno oživela, zalaganjem pređašnjeg ambasadora Indije, gospođe Nirender Čohan, i njenoj saradnji s prof. dr Aleksandrom Petrovićem sa Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji predaje Kulturnu istoriju Indije, prvi opšti predmet posvećen Indiji i njenoj kulturi u istoriji Univerziteta.
– Prvo predavanje na kursu održala je upravo gospođa ambasador, koja je napisala i predgovor za knjigu putopisa po Indiji kneza Božidara Karađorđevića koju je preveo profesor Petrović, inače i rukovodilac projekta Matice srpske „Kulturne veze Srbije i Indije kroz istoriju”. U okviru projekta objavljena je najpre profesorova knjiga „Od Nalande do Hilandara”, a potom i pomenuti knežev putopis. Posebno je važno da je prof. Petrović organizovao prvi srpsko-indijski naučni skup čiji je prvi deo u organizacija Instituta za evropske studije održan septembra 2017. u Beogradu, dok je drugi održan decembra iste godine na Univerzitetu Madras pod nazivom Technology, Religion and Cultural Identity” – dodaje naša sagovornica.
Indijski ministar Džitendra Sing i profesor Aleksandar Petrović
Prošle godine je u izdanju Matice srpske objavljen i „Manuov zakonik” kog je sa sanskrta, na čist srpski, bez ikakvih tuđica, preveo dr Svetislav Kostić, koji se vratio u Srbiju nakon što je okončao radni vek profesora i šefa katedre za hindologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu.
– Ova knjiga, sa podnaslovom: „Učenje o ljudskim zakonima, pravdi i redu” sažetije od bilo kog drugog dela prikazuje staroindijsko društvo i hinduizam u samom korenu. Matica najavljuje još dva prevoda prof. Kostića „Arthašastru (nauku o ekonomiji i upravljanju državom)” i „Kamašastru (nauku o telesnom uživanju)” čime će biti zaokruženo drevno indijsko učenje o tri čovekova životna cilja – naglašava Mirjana Petrović, ujedno i redaktor „Manuovog zakonika”. Pitali smo našu sagovornicu kako bi ona nekome predstavila sanskrt?
– Može se reći da je sanskrt opis stvarnosti, u pojedinostima i u celini, onako kako su je videli mislioci drevnog Istoka, te je učenje jezika trajalo 12 godina i bilo osnovno obrazovanje viših kasti. Srbi ne zaslužuju da im se sanskrt predstavlja kao mističan i težak za učenje, jer postoji ogromna sličnost jezika na svim nivoima, od glasova, korenskih reči, gramatike, mišljenja uslovljenog jezikom a prepoznatljivog u konstrukciji iskaza, pogledu na svet, poslovicama…
Sanskrt je jezik sačinjen, što mu i ime govori, za potrebe drevne duhovne i intelektualne elite, na njemu su, pored Veda, svetih spisa, ispisana velika dela religiozne, filozofske i naučne misli, ispevani epovi, ispričane legende i sačinjena brojna književna dela. Starost mu nije tačno utvrđena, nije ni važno da li je to „najstariji jezik” ili ne, bitno je da je to jedini drevni jezik kojim su se hiljadama godina prilježno bavili gramatičari, ta su dela sačuvana, te imamo neposredni uvid u njihov „unutrašnji” pogled na jezik. Šteta što srodni srpski na sebe nije „navukao” logičnu i prirodnu gramatiku krojenu po meri, koja bi se mogla sačiniti po ugledu na sanskrtsku, već se pati u prepravljenoj latinskoj gramatici – zaključuje Mirjana Petrović, prevodilac i učitelj ovog drevnog jezika.
(Danijela Knežević Stevanović, „Politika“)
