Nakon nekoliko desetina godina života provedenih u senci smrtne kazne koju mu je izrekao ajatolah Homeini, pisac Salman Ruždi prilično je prkosan.
„Ne želim živeti skrivajući se“, rekao je u razgovoru za AFP.
Piščev život zauvek se promenio 14. februara 1989. kada iranski duhovni vođa zapovedio Ruždijevu smrt nakon što je njegov roman „Satanski stihovi“ proglašen svetogrđem.
Teheran je fetvu obnavljao godinu za godinom.
Ruždi, za koga neki kažu da je najveći indijski pisac nakon Tagorea, proveo je 13 godina živeći pod lažnim imenom i sa stalnom policijskom zaštitom.
„Tada mi je bila 41 godina, sada mi je 71. Sada su stvari u redu“, rekao je.
„Živimo u svetu u kojem se stvari menjaju jako brzo. A moj ‘predmet’ je dosta star. Danas ima mnogo drugih stvari koji ih se treba bojati i drugih ljudi koje žele ubiti“, dodao je snuždeno.
Ruždi je prestao da koristi lažno ime nekoliko meseci nakon 11. septembra 2001, tri godine nakon što je tadašnji iranski predsednik Muhamed Hatami izjavio da je fetva više ne vredi.
Homeinijev naslednik Ali Hamnei nikada je, međutim, nije zvanično povukao.
To je razlog što je policija bila ispred vrata kancelarije njegovog francuskog izdavača dok je razgovarao s novinarima AFP-a.
On kaže da u Njujorku, gde živi dve decenije, vodi normalan život. „Vozim se podzemnom“, kaže.
Neočekivana kontroverza
„Satanski stihovi“ bili su peta Ruždijeva knjiga, a u međuvremenu ih je napisao još trinaest.
Crne godine nasilnih protesta, kovanja planova da ga ubiju, ubistvo jednog od prevodilaca romana i ranjavanje još dvoje, „sada se čine kao davna prošlost“, kaže Ruždi.
„Islam tada nije bio tema. Niko nije mislio o islamu na taj način“, rekao je, opisujući vreme kada je knjiga nastala.
Ali čak i tako, roman je bio uvelike pogrešno protumačen. „To je zapravo knjiga o južnoazijskim imigrantima u Londonu“, kaže Ruždi.
„Ljudi na Zapadu su sada mnogo informisaniji nego što su bili“, dodao je.
Ruždijev prijatelj, britansko-pakistanski picac Hanif Kureiši tvrdi da niko danas ne bi imao hrabrosti napisati Satanske stihove, a kamoli objaviti ih.
Ali čak i on kaže da nije naslućivao kakvu će reakciju roman izazvati kad je pročitao primerak pre objave. „Nisam primetio ništa što bi moglo izazvati fundamentaliste. Smatrao sam to romanom o psihozi, novom dobu i promenama„, kaže.
„Je ne regrette rien“
Međutim, bes koji je roman izazvao bio je prekretnica u usponu političkog islama.
Indijski autor i novinar Salil Tripati nada se da bi veliki izdavači i danas imali hrabrosti štampati nešto poput „Satanskih stihova“.
„Nisam potpuno izgubio nadu, ali nema sumnje da je slučaj Ruždi izazvao mentalnu kočnicu. Mnoge teme se danas smatraju tabuom“, kazao je.
„U Indiji je hinduski nacionalizam i ljudi su vrlo oprezni kada govore o hinduskim bogovima i boginjama, jer ne znate što vam se može dogoditi“, naglašava Tripati.
Danas zastrašivanje ne proglašavaju vlade, nego ga sprovodi vojska sledbenika, kaže Tripati, sugerirajući da sveštenstvo samo treba nahuškati gnevne mase da uzmu stvar u svoje ruke.
„Piscima je to zastrašujući sudar sa stvarnošću. Ako muslimani mogu ishoditi zabranu karikatura u Danskoj, zašto u Indiji ili Pakistanu ne bi zabranili da hrišćanski ili hinduski pisac kaže to ili to“, rekao je Tripati.
Ruždi na sve to gleda pomalo filozofski. Na pitanje da li je trebalo da napiše knjigu, odgovara: „Zauzimam poziciju Edit Pjaf, ‘Je ne regrette rien’ (Ne žalim ni za čim)“, citirajući slavnu pesmu francuske šansonjerke.
(Hina/AFP, N1)
