Osmehujući se u kameru iz roditeljske kuće u južnoj Indiji, sa svojim psom Leom u krilu, teško je poverovati da je prošlo samo nekoliko dana otkako je Višnu pomislio da će umreti dok se sklonio od ruskog granatiranja u ukrajinskom gradu Vinici.
Indian evacuee: The kindness of Ukrainians saved my life – BBC News https://t.co/OBjxZkVs6c
— Sean Gardner Turner Stand With Ukraine (@Allareblessed2) March 13, 2022
Iako se Vinica nalazi u zapadnoj Ukrajini, daleko od ruske granice, i dalje se suočava sa napadima. Prošle nedelje devet ljudi je poginulo u raketnom napadu koji je uništio aerodrom na periferiji grada, kažu zvaničnici.
Pola Višnu Vardhan Rao, 21, jedna je od desetina hiljada indijskih studenata u Ukrajini koji su pobegli iz zemlje od ruske invazije. Kaže da je ljubaznost Ukrajinaca glavni razlog što je još živ.
Do pre više od dve nedelje Višnu je uživao u životu kao student četvrte godine medicine.
Dane je provodio pohađajući nastavu na univerzitetu i u gradskim bolnicama, učeći u biblioteci i plivajući u reci sa Leom.
„Ukrajina je najlepša, najmirnija zemlja. U Vinici ima toliko mirnih mesta“, kaže Višnu.
Ali 24. februara, kada je počela ruska invazija, probudio ga je „zvuk eksplozije, zvuk pucanja“. On i njegova dva cimera, takođe indijski studenti, nisu imali pojma šta se dešava.
„Bili smo veoma uspaničeni“, kaže on. „Vidim ispred prozora neke Ukrajince kako trče sa torbama – ne znam kuda idu“.
Nikada nije čuo zvuk sirene za vazdušni napad i nije razumeo propratna saopštenja koja su se oglasila na ukrajinskom.
Srećom, Višnuovi susedi Ukrajinci su mogli da prevedu upozorenja na engleski i objasne da je izbio rat.
„Oni su [rekli] da su neki avioni i tenkovi došli i bore se protiv Ukrajine – zato ne izlazite, molim vas ostanite unutra“, kaže on.
Tokom naredna dva dana, sirene u Vinici su se oglasile svakih nekoliko sati, terajući Višnua i njegove prijatelje u mračno sklonište ispod njihovog stana, koji je bio pun ruševina.
Nije mogao da spava, pa je proveo sate na telefonu, pokušavajući da smisli plan da pobegne iz grada.
„Pomislio sam: ‘Možda ću umreti u ovoj situaciji'“, kaže on.
Jedan od Višnuovih prijatelja uspeo je da pronađe ukrajinskog vozača minibusa koji je bio spreman da ih odveze do rumunske granice udaljene 250 km.
Vozač, čiji je normalan posao uključivao izvođenje ljudi na jednodnevne izlete iz Vinice, još nije bio spreman da sam napusti zemlju jer mu je žena bila bolesna. Zato je pristao na rizično putovanje, za koje mu je grupa platila ukupno 12.000 ukrajinskih grivni (300 funti).
Višnu kaže da ovom vozaču duguje život.
„Ne mogu da izrazim – to je zbog njega, samo, spasili smo se. Od srca mu kažem hvala.
Višnu je bio zabrinut da kućni ljubimci možda neće biti dozvoljeni na granici, pa je ostavio Lea sa svojim ukrajinskim učiteljem i ukrcao se u minibus.
Dok se autobus kretao putevima jugozapadne Ukrajine, Višnu i njegovi prijatelji počeli su da se opuštaju. Postojao je trenutak napetosti kada su avioni zviždali iznad njih – ukrajinski ili ruski, Višnu ne zna – ali su se uglavnom osećali kao da se kreću na sigurno.
Ali najgori deo Višnuovog putovanja tek je dolazio.
Kada je vozač autobusa ostavio Višnua i njegove prijatelje, pridružili su se gomili stotina ljudi koji su pokušavali da prođu kroz kapiju na granici.
Višnu kaže da je samo Ukrajincima bilo dozvoljeno da prođu – i svaki put kada bi se približio prelazu, stražari bi ga ponovo „odvukli“ nazad.
Nakon celog dana stajanja u sve većoj gomili, Višnu je počeo da brine da nikada neće preći granicu.
Pop-up kafići koji pomažu izbeglicama ostali su bez hrane i pića, a Višnu je pojeo banane i lepinje koje je doneo sa sobom kao užinu.
Na kraju je morao da moli čuvare da propuste njega i njegove prijatelje.
„Pitali smo: ‘Molim vas, pustite nas da prođemo, stojimo dva dana, imamo bolove, nemamo hrane, vode. Konačno su popustili“.
Tako je Višnu prošao granicu sa nekoliko svojih prijatelja – ali 13 od njegove prvobitne grupe od 20 je ostalo iza.
Govoreći o tome kako se osećao u tom trenutku, Višnu je rekao: „Lično, srećan sam. Ali toliko prijatelja nije. U ovom trenutku sam sebičan. Moramo da budemo sebični jer je to naš sopstveni život. Nismo mogli da rizikujemo svoje zbog života naših prijatelja – pa smo krenuli dalje.“
Svi u Višnuovoj grupi od 20 od tada su stigli kući u Indiju.
Ali on je i dalje zabrinut za druge prijatelje u Kijevu – takođe indijske studente – koji su zaglavljeni u svojim skloništima dok ruske snage nastavljaju da bombarduju glavni grad napadima.
Uz pomoć indijske ambasade u Rumuniji, Višnu je autobusom prebačen sa granice do aerodroma u Bukureštu. Zabrinuti mama i tata su ga ugušili zagrljajima i poljupcima kada je sleteo na aerodrom Radživ Gandi u Hajderabadu.
Nekoliko dana nakon što je stigao u roditeljsku kuću u Suriapetu, Telangana, Višnu se takođe ponovo sreo sa svojom voljenom Leom.
Njegova profesorka u Ukrajini pobegla je sa porodicom u Moldaviju, ali je Lea odvela autobusom sve do Bukurešta, odakle je pas avionom prebačen u Indiju.
Višnu kaže da on i Leo ne bi mogli da se vrate kući bez ljubaznosti ljudi iz Vinice.
„Imam sreće, toliko momaka mi je pomoglo – komšije, vozač autobusa, moja profesorka. Ukrajinci su veoma dobri ljudi“.
