Posle dve decenije i nebrojenih društveno angažovanih eseja i tribina, dobitnica Bukera, autorka „Boga malih stvari” objavljuje novi roman „Ministarstvo krajnjeg stepena sreće”
Za ljubitelje lepe književnosti nema lepše vesti od ove koja je iščekivana punih dvadeset godina: indijska književnica Arundati Roj napisala je svoj drugi roman i on će se u knjižarama pojaviti već početkom sledeće godine. Nema mnogo podataka o „Ministarstvu najvećeg stepena sreće” (The Ministry of utmost happiness) sem onih koje je šturo najavila autorka „Boga malih stvari” koja je za svoje debitantsko delo osvojila Bukera (1997).
„Zadovoljna sam što mogu da objavim da su sve pomahnitale duše (čak i one zle) iz ‘Ministarstva krajnjeg stepena sreće’ našle svoj izlaz u svet, a da sam ja našla svog izdavača“. To je sve što je Roj prozborila o svom novom romanu. Saznalo se još da je Rojin izdavač „Hamiš Hamilton“, stara kuća (1931) koja danas u okviru britanskog Pingvina štampa neke od najsjajnijih ili najkontroverznijih pisaca u svetu. Iz nje su izašle knjige Zejdi Smit, španskog pisca Havijera Marijasa, a posebno je zanimljivo što je ova kuća izdala i romane indijske književnice Kiran Desai koja je deset godina posle Arundati Roj za svoj „Nasleđeni gubitak“ dobila Bukera, najprestižniju literarnu nagradu za književno delo napisano na engleskom jeziku. Istovremeno, u svojoj biblioteci Hamiš Hamilton okuplja autore publicističke proze, poput profesora Noama Čomskog ili Glena Grinvalda, novinara koji je prvi objavio nalaze uzbunjivača i bivšeg službenika Nacionalne sigurnosne agencije Edvarda Snoudena.
Debitantski roman „Bog malih stvari“ Roj je pisala pune četiri godine, priča o odrastanju dvoje blizanaca čiji životi su uništeni zakonima o ljubavi koji propisuju ne samo „koga smeš da voliš“ nego kako i koliko, smeštena je u indijskoj državi Kerali, odakle su potekli roditelji Arundati Roj. Priču tada malo poznate Arundati Roj koja se više prepoznavala u filmskim krugovima (glumila je u nekoliko filmova i pisala scenarije) prepoznao je indijski pisac i esejista Pankaj Mišra koji je poslao na adrese nekolikih britanskih izdavača. Roj je tada dobila avans od 500 hiljada funti, ali je još više novca zaradila od prihoda za autorska prava. I da nije nagrađena Bukerom, priznanjem koje donosi veliku dobit u izdavačkom svetu, ali malu materijalnu korist od 20 hiljada funti, Roj bi imala od čega da živi celog života.
„Bog malih stvari” je jedna od onih retkih knjiga čiju su briljantnu poetiku istovremeno prepoznali književna kritika i čitalačka publika. Jednostavno, ceo književni svet već dvadeset godina ovu umetnicu moli da ih obraduje bar još jednom fikcijom. Do sada je izgledalo da je Arundati Roj neumoljiva. Ona se potpuno posvetila beskompromisnoj borbi protiv velikih bogova. Onih koji vrtoglavo prevrću svet.
Gde god su te sile sejale nepravdu, smrt, glad i siromaštvo ona je koračala u prvom redu, da im se suprotstavi. Smatrala je da nema smisla posvećivati se poetskim izazovima dok god postoje takvi projekti poput izgradnje brane Narmada koja će stotine hiljada siromašnih seljaka ostaviti bez krova nad glavom i bez posla, ili indijski program nuklearnog naoružanja koji pogubno utiče na indijsko društvo. Zajedno sa Čomskim ili nedavno preminulim urugvajskim piscem, levičarem Eduardom Galeanom osuđivala je američku intervenciju u Iraku, prethodno je protestovala zbog NATO bombardovanja SR Jugoslavije, žestoko je kritikovala Vašington zbog okupacije Avganistana i optužila ga da stvara globalnu američku imperiju. Nedavno, pre manje od godinu dana, sastala se u Moskvi u hotelu Ric Karlton sa Edvardom Snoudenom.
„Pitala sam Snoudena šta misli o sposobnosti Vašingtona da uništi zemlje i nesposobnosti Amerike da dobije ijedan rat (uprkos masovnom špijuniranju) … Razgovarali smo i da li bi ekonomske sankcije i potom američka invazija Iraka mogli da se nazovu genocidom…“ napisala je u londonskom „Gardijanu“ posle susreta sa Snoudenom
Pre manje od godinu dana vratila je najvišu nacionalnu nagradu Indijske akademije u znak protesta što indijska vlast energičnije ne reaguje na brutalno linčovanje i usmrćivanje sugrađana drugih veroispovesti. Roji je u uvodniku indijskog lista Indijan ekspres navela da su milioni njenih sugrađana, manjinskih vera – muslimani, hrišćani ili pripadnici najnižih hinduističkih kasti, prestravljeni jer ne znaju kada će po njih i njihove porodice doći razularene bande da ih likvidiraju.
Nije da njeni društveno angažovani eseji nisu imali uticaja. Njena izlaganja i traktati o politici sile, ugrožavanju nemoćnih i zapostavljenih, pune ogromne sale prestižnih američkih univerziteta. Njeni eseji izučavaju se na katedrama sociologije i političkih nauka, ali sav taj dvadesetogodišnji angažman nije doneo toliko osveženja i lepote koliko su stranice „Boga malih stvari“ obogatile svetsku književnu baštinu.
Rojin prvenac u Srbiji pojavio se 1999, dve godine pošto je nagrađen Bukerom. Izdao ga je beogradski Plavi jahač u sjajnom prevodu Maje Trifunović Kaluđerović. Ostaje u sećanju kako Arundati Roj opisuje Rahel, jednu od glavnih junakinja koja živi u inostranstvu van Indije. Onako kako se nekoj od nama bliskih duša koje žive u dalekom svetu često desi tako i Rahel ponekad ima ukočen pogled „između ravnodušnosti i očajanja“. Njen muž nije mogao znati šta se dešava „kada lični nemir, skrenuvši sa puta, kroči u hram golemog, silovitog, uskovitlanog, olujnog, besmislenog, suludog, nezamislivog, javnog nemira jednog naroda“ opisuje Arundati Roj u „Bogu malih stvari“. I dok „veliki Bog zavija kao vreli vetar, zahtevajući da mu se odaju počasti“, Roj se najzad okrenula svom malom bogu za koga u knjizi staroj dve decenije kaže da je „ušuškan, uzdržan, ličan i ograničen“. Ipak se na vreme probudio da obraduje ljubitelje njene magične proze. Malo je onih koji su imali prilike da pročitaju u rukopisu „Ministarstvo krajnjeg stepena sreće“ Arundati Roj. Ali, jedan od njih rekao je za londonski Gardijan da je vredelo čekati ovolike godine da se indijska književnica vrati u svet u kome je pre dve decenije majstorski debitovala.
(Zorana Šuvaković, „Politika“)
