Postoje tri stvari koje se jedu u Srbiji – meso, meso i meso“, rekao je Alek s uzdahom. Nije iznenađujuće što je srpsko nacionalno jelo pljeskavica, roštilj, govedina i jagnjetina. Naziv dolazi od pljeska (pljeskavice je množina), što znači ‘pljesuti rukama’ – način na koji se pljeskavica oblikuje. Čini se da je jelo već dobilo aplauz pre nego što je napravljeno. Do kraja našeg putovanja, znali smo da je indijski kebab isto što i srpski ćevap.
Kao baklava, burek i čorba (ili supa) – mnoga jela na Balkanu nastala su tokom 500 godina dugog otomanskog prisustva u regionu. Ali pre nego što vegetarijanci odstupe od mesnate balkanske ishrane, tu su i različiti hlebovi, salate, sir i crvena paprika – kisela, pržena, punjena, ili pikantan urnebes, doslovno „pandemonium“.
Dobili smo savršeni uvod u srpsku kuhinju u kafani „Dva jelena“ u Skadarliji, boemskoj četvrti Beograda. Ušli smo u restoran sa starim slikama i orkestrom koji uživo svira tradicionalnu muziku. To je jedan od najstarijih i najposećenijih restorana u Beogradu, u kom se okuplja puno glumaca, pesnika, umetnika, muzičara, romanologa i stranih posetilaca. Restoran je dobio ime kada su jednog dana neki lovci iz Beograda plenili svoj plen, dva jelena, ispred njega. Imali smo lep noćni izlet, lovili Jelen (Deer) i Lav (Lion) – lokalne marke piva.
Na putu
Vozeći od Beograda do Zlatibora u zapadnoj Srbiji, zaustavili smo se u grnčarskom selu Zlakusa i starom selu Sirogojnu, kompleksu od 50 drvenih kuća blizu Zlatibora. Meni seoskog restorana bio je na ćirilici, pa smo se predali Aleku koji je naručio starinski obrok od hleba od heljde, goveđe pršute, seljačke salate i jagnjetine s krompirom.
Do večeri smo stigli do slikovitog kompleksa na Zlatiboru. Ušli smo u restoran „Jezero“ zbog nečega što bi trebalo da bude „lagana“ večera, a u stvari se pretvorila u pijenje vina, rakije uz srpsko meze, pršutu (suva šunka), kajmaka (vrsta pavlake), ajvar (mlevena pržena paprika), pogaču (srpski hleb) i duvan čvarke – komadići svinjske slanine (podseća na rezani duvan). Sve je bilo dobro dok nismo saznali da je ovo samo početak. Izabrani oval sa mesom koji je usledio bio je kao kolovozna traka autoputa. Porcije u Srbiji su ogromne pa restorani nude polovinu porcija, kako smo saznali nakon obroka!
Probali smo Karađorđevu šniclu koja nosi ime po Karađorđu, vođi Prvog srpskog ustanka protiv Osmanlija, koji je i osnovao dinastiju Karađorđević. Jelo je improvizovana piletina koju je 1959. godine napravio kuvar Mića Stojanović za važnog ruskog posetioca. Koristio je teletinu umesto piletine, urolovao je s kajmakom i pržio. Osećajući da je obrok nepotpun, on je sipao tartar sos i ukrasio šniclu pečenim krompirom, paradajzom i limunom. Jelo je nalik na Orden Karađorđeva zvezda, odakle i potiče naziv Karađorđeva šnicla.
Na Zlatiboru smo prijateljski ponuđeni medom, kajmakom, sirom, dimljenim mesom i srpskim nacionalnim pićem – rakijom. Tradicionalno se pravi od šljiva, ali i od dunja, kajsija i krušaka. Između planine Tare i Zlatibora, u Drvengradu, nalazi se filmski kompleks drvenih kuća koji je srpski reditelj Emir Kusturica sagradio za svoj film „Život je čudo“, a pretvoren je u stalnu turističku atrakciju.
Osećali smo se lako i preporođeno na planinskom vazduhu, pa smo prihvatili Alekovu preporuku da probamo tufahije, bosanski desert napravljen od izdubljenih jabuka punjenih orasima u šećernom sirupu.
Srbija ima preko 700 vrsta vina i devet vinskih puteva od jezera Palić na severu do Metohije na jugu. U Vinariji Bajilo, jednoj od 60 vinarija u Sremskim Karlovcima, probali smo slatki bermet. Putovali smo do vinograda kraljevske porodice Karađorđević. Kralj Petar je sam zasadio najbolje vinovske loze iz Evrope na 30 hektara oplenačkog brda, dok je njegov sin Aleksandar napravio kraljevski podrum – „kraljevski vinski podrum“. U vinariji Aleksandrović okusili smo Trijumf, prvo vino za svetsko tržište, po receptu jednog od kraljevih vinogradara.
Početak
Većina Srba započinje svoj dan burekom, ili običnim sa sirom ili onim sa mesom, uz jogurt. U beogradskoj Pekari Anđelko, osnovanoj 1920, burek se ne prodaje po komadu, već po težini, što pokazuje koliko Srbi vole burek. Još jedan srpski proizvod su knedle (izvedeno iz knodel), kuvani valjušci od brašna i krompira ispunjeni šljivom.
U domaćoj atmosferi Beograda Savamala je kraj grada na reci pun barova i kafića koji pružaju odlično pivo i kafu.
Najstarija kafana u gradu je dvestogodišnja kafana „Znak Pitanja“. Kada je jedan vlasnik želeo da je preimenuje po imenu crkve koja se nalazi preko puta, vlasti Srpske pravoslavne crkve su se usprotivile. Kao privremeno rešenje, 1892. godine u državnom registru je za ime ove kafane ostavljen znak pitanja, pa je tako ostalo neko vreme i postalo atrakcija, pa to ime kafana nosi do danas.
Nakon krstarenja osunčanim Dunavom, izašli smo na zemunsko pristanište, puno restorana. „Šaran“ je čuveni zemunski riblji restoran u kome smo naručili svežu ribu iz reke.
Bilo je neverovatno koliko hrane smo pojeli dole na jugu, u Nišu, u kafani „Galija“ – jeli smo teleće repove.
U severnom univerzitetskom gradu Novom Sadu probali smo sendvič sa šunkom i sirom.
Naš poslednji obrok bio je u etno restoranu „Zavičaj“ u Beogradu – više vrsta mesa sa roštilja, razna pića i lepinja (srpski hleb).
(Anurag Mallick, deccanherald.com)
