Monah Galaktion (Aljoša): Od Indije do Srbije

”Jer nema ništa tajno što neće biti javno, ni sakriveno što se neće doznati i na vidjelo izaći.”

Jevanđelje po Luki 8:17

Kad smo fe­bru­a­ra mje­se­ca 2004. go­di­ne pre­tra­ži­va­li sta­ru knji­žni­cu ma­na­sti­ra Bo­đa­na, ni­smo ni slu­ti­li na ka­kve će­mo ri­jet­ke i dra­go­cje­ne knji­ge na­i­ći. Jed­na je ipak bi­la ne­mjer­lji­vo vred­ni­ja, neo­če­ki­va­nog i iz­u­zet­nog sa­dr­ža­ja, knji­ga o ko­joj su sni­va­li et­no­lo­zi, isto­ri­o­gra­fi, fi­lo­lo­zi, is­tra­ži­va­či sta­re vje­re i upo­red­nih re­li­gi­ja, svi oni ko­ji su se ba­vi­li, na bi­lo ko­ji na­čin, srb­skom pro­šlo­šću ili srb­skim na­sli­je­đem, ba­šti­nom.

Iako ne­u­gled­ne spo­lja­šnjo­sti i obič­nog na­slo­va ”Pe­sme i obi­ča­ji ukup­nog na­ro­da srp­skog – Ob­red­ne pe­sme”, nje­na sa­dr­ži­na je bi­la od su­vog zla­ta. Na po­žu­tje­lim i is­kr­za­nim li­sto­vi­ma bi­li su od­štam­pa­ni ne­sva­ki­da­šnji sti­ho­vi sta­ri ko zna ko­li­ko vje­ko­va, mi­le­ni­ju­ma, is­pi­sa­ni na ne­do­tje­ra­nom srb­skom na­rod­nom je­zi­ku. Knji­ga čak ni­je bi­la ni ra­sje­če­na. Ne­ka­da su se knji­ge naj­če­šće štam­pa­le vr­lo skrom­no, kao sve­ske: na ve­li­kom ar­ku pa­pi­ra od­štam­pa se obo­stra­no 8+8 stra­na, a on­da se ve­li­ki list pre­sa­vi­je na 8 ma­njih. Ta­ko is­pre­sa­vi­ja­ni i neo­bre­za­ni li­sto­vi su ko­ri­če­ni. Či­ta­o­cu je bi­lo osta­vlje­no da no­žem ra­si­je­če i ra­sta­vi stra­ne. Ta­kvu ne­dir­nu­tu i ne­či­ta­nu knji­gu, kao zla­tan gru­men ob­li­je­pljen ze­mljom, pro­na­šli smo u ma­na­stir­skoj knji­žni­ci, ra­sje­kli je i ugle­da­li rjet­kost za ko­jom su bez­u­spje­šno tra­ga­li i Čaj­ka­no­vić, i No­di­lo, i Tro­ja­no­vić, i Mi­li­će­vić, i svi sta­ri­ji i mla­đi et­no­lo­zi i isto­ri­o­gra­fi.

Pri­je rav­no 135 go­di­na iz­u­zet­ni Mi­loš Mi­lo­je­vić (1840-1897), pro­fe­sor cr­kve­ne isto­ri­je, član Uče­nog dru­štva (da­nas SA­NU), pi­sac, et­no­log, do­bro­vo­ljac, čet­nik, ko­mi­ta, ve­li­ki ro­do­ljub i ne­u­mor­ni is­tra­ži­vač da­le­ke pro­šlo­sti Sr­ba, štam­pao je u Dr­žav­noj štam­pa­ri­ji u Be­o­gra­du 1869. go­di­ne ovu ne­sva­ki­da­šnju knji­gu.

Mi­lo­je­vić je pri­ku­pio 345 ve­ći­nom iz­u­zet­no sta­rih ob­red­nih pje­sa­ma ko­je su, još za nje­go­va vre­me­na pje­va­li ko­le­da­ri, li­li­ča­ri, da­ždo­le, la­za­ri­ce… a mo­gle su se ču­ti na Ivanj­dan, Pe­trov­dan, na Tu­cin­dan i Bad­nji­dan, na Cve­ti, za­tim na mo­ba­ma i pre­li­ma, tu su maj­ske pje­sme na Sv. Je­re­mi­ju, lju­lja­ške i po­ro­dilj­ske, va­rič­ke i dru­ži­čal­ske, po­smrt­na za­pi­je­va­nja, pje­sme o za­du­šni­ca­ma…

Po­zna­to je da se o na­zi­vi­ma bo­žan­sta­va iz sta­re vje­re u Sr­ba ni­šta ni­je zna­lo. Ime­na ni­gdje ni­su za­pi­sa­na, a ni­je osta­lo čak ni tra­go­va u pre­da­nju. Po­u­zda­no se zna­lo sa­mo to­li­ko da su Sr­bi ne­ka­da is­po­vi­je­da­li re­li­gi­ju pre­da­ka, da su sla­va, za­pis i Bad­nje ve­če re­lik­ti iz sta­re vje­re, dok se na osno­vu oču­va­nih drev­nih ob­re­da te is­tra­ži­va­nja i ana­li­zi­ra­nja pri­po­vi­je­da­ka, baj­ki, pri­ča, mo­glo još po­ne­što ne­si­gur­no pri­do­da­ti (No­di­lo, Čaj­ka­no­vić).

U ”Lek­si­ko­nu re­li­gi­ja i mi­to­va drev­ne Evro­pe” (A. Cer­ma­no­vić, D. Sre­jo­vić, Sa­vre­me­na Ad­mi­ni­stra­ci­ja, Be­o­grad, 1996, s. 502) pi­še: ”Iz­vo­ri za slo­ven­sku re­li­gi­ju su ve­o­ma oskud­ni i frag­men­tar­ni… Ka­sni­ji pi­sa­ni iz­vo­ri od­no­se se uglav­nom na ve­ro­va­nja Bal­tič­kih Slo­ve­na i Ru­sa, dok se o re­li­gi­ji osta­lih Slo­ve­na – Če­ha, Po­lja­ka i Ju­žnih Slo­ve­na – mo­že su­di­ti je­di­no na osno­vu lin­gvi­stič­kih osta­ta­ka i fol­klor­ne gra­đe.”

A u Zbir­ci ob­red­nih pje­sa­ma na­ve­de­na su mno­ga ime­na drev­nih “bo­ro­va” ili “bo­žo­la”, ka­ko su ih naj­če­šće zva­li sta­ri Sr­bi, za ko­ji­ma su bez­u­spje­šno tra­ga­li mno­go­broj­ni is­tra­ži­va­či srb­ske pre­dač­ke re­li­gi­je. Sti­ho­vi su pre­pu­ni ime­na: Ko­le­da, Ku­pa­la, Go­sto­sla­va ili Ra­di­go­sta, Lje­lja i Lje­lje, Po­lje­lja i Po­lje­lje, Vi­da ili Sve­vi­da, Pe­ru­na, Ja­ri­la ili Ja­ru­na, La­de, Ve­le­ša, Ru­je­vi­ta, Da­vo­ra, Pr­pru­še, Živ­bo­že, oca Sva­ro­ga i maj­ke Sva­ro­ge, Bo­ži­ća Sva­ro­ži­ća, Ja­ždrak­si­na, Pra­vo­vi­da ili Pro­ve Pra­ve, Da­žbo­ga, Po­re­vi­ta, Ra­no­vi­ta i za­go­net­ne ”si­ve Ži­ve”. I kao po­tvr­da ne­ri­jet­kih is­tra­ži­va­ča ko­ji su sma­tra­li da su sta­ri Sr­bi od­u­vi­jek bi­li jed­no­bož­ci, mo­no­te­i­sti, pje­sme bez ika­kve za­bu­ne ve­li­ča­ju ”Vi­šnje­ga, pre­vi­šnje­ga i ja­snje­ga, Tri­gla­va bo­ga naj­ve­ćeg” – ”Naš go­spo­dar Tri­glav ve­lji/ Naš Stvo­ri­telj i Dr­ži­telj/ I ve­li­ki Umo­ri­telj” (pj. 107).

Nji­ma su se Sr­bi mo­li­li i pri­zi­va­li ih u ne­vo­lja­ma – za su­šnih go­di­na, u bo­le­sti­ma, u rat­nim opa­sno­sti­ma, kad su se že­ni­li i pod­mla­dak do­bi­ja­li, na sa­mr­ti.

Po­mi­nju se i ime­na mno­gih de­mo­na ko­je su na­ši pre­ci na­sto­ja­li umi­lo­sti­vi­ti i za­va­ra­ti: od stra­šnog Vo­da­na i nje­go­vog si­na Mo­ra­na i mno­gih kće­ri Mo­ri­ca pa do Smrt­ha­na, Ži­ve ili Ši­ve i svih dru­gih i mno­gih sa osno­vom mor.

Već sa­me či­nje­ni­ce ko­je smo na­ve­li pred­sta­vlja­ju iz­u­zet­no sa­zna­nje, ve­li­ku et­no­graf­sku i isto­rij­sku – usu­di­li bi­smo se re­ći – sen­za­ci­ju. Ipak, ot­kri­će gru­pe pje­sa­ma ko­je uglas go­vo­re o dav­nom bi­va­nju Sr­ba u In­di­ji, o krat­kom bla­go­sta­nju u da­le­koj ze­mlji, a on­da o stal­nim su­ko­bi­ma sa azij­skim na­ro­di­ma i o ve­li­kim po­gi­be­lji­ma, iz­nad je sva­kog oče­ki­va­nja.

Mi smo kao iz­u­zet­ne nad iz­u­zet­nim, za­seb­no iz­dvo­ji­li i ob­ra­di­li pet­na­est ob­red­nih pje­sa­ma u ko­ji­ma se po­mi­nju In­di­ja i srb­ska stra­da­nja od Hin­du­ša­na i Man­džu­ra, od Tar­ta­ra i Glo­bi­ra i cr­nih Ga­ta. U ta­ko­đe nje­go­voj zbir­ci „Sva­tov­ske“ pje­sme pro­na­šli smo dvi­je (98 i 215) ko­je po­mi­nju „raz­boj­nu ze­mlju In­đi­ju krv­nu“.

Kao osam­na­e­stu pje­smu uvr­sti­li smo jed­nu po­smrt­nu, sa­svim neo­bič­nog ob­re­da za Sr­be: spa­lji­va­nje mr­tva­ca i nje­go­ve že­ne, u In­di­ji po­zna­tog kao – satya.

Na­rav­no, uze­li smo i dvi­je po­zna­te pje­sme u ko­ji­ma se ta­ko­đe po­mi­nje In­đi­ja – “Sve­ci bla­go di­je­le” i “Bo­si­ljak i ro­sa”, ali i jed­nu do sa­da neo­bja­vlji­va­nu na­rod­nu pje­smu – “Ro­sa ro­bi­nji­ca”. Ovu nam je pje­smu ustu­pi­la Sve­tla­na Ste­vić-Vu­ko­sa­vlje­vić, po­zna­ti ri­zni­čar na­šeg na­rod­nog mu­zič­kog bla­ga.

Kod Ni­ko­le Be­go­vi­ća pro­na­šli smo “Sve­tu cr­kvu In­đi­ju” za­pi­sa­nu ne­gdje u Li­ci ili Ba­ni­ji, a od A. Lo­me smo pre­u­ze­li ta­ko­đe in­dij­sku pje­smu sa Bra­ča “Pti­ca la­sta­vi­ca”, pr­vi put ob­javlje­nu 1896. u iz­da­nju Ma­ti­ce Hr­vat­ske. U knji­zi “Na­rod­na knji­žev­nost Sr­ba na Ko­so­vu”, ko­ju je pri­re­dio dr Vla­di­mir Bo­van, na­šli smo pje­smu „In­đi­ja de­voj­ka“.

Da­kle, ukup­no smo sa­ku­pi­li dva­de­set tri ”in­đij­ske” pje­sme svr­stav­ši ih pod je­dan na­slov – In­dij­ska ru­ko­vet.

O vje­ro­do­stoj­no­sti pri­ku­plje­nih pje­sa­ma, o nji­ho­voj iz­vor­no­sti i sa­ču­va­nom na­rod­nom jezi­ku ko­jim su ka­zi­va­ne, Mi­lo­je­vić je u Pred­go­vo­ru, s. IV, za­pi­sao: ”Što se ti­če ove pr­ve na­še sve­ske mo­že­mo slo­bod­no re­ći – a ta­ko zah­te­va­mo i ubu­du­će da se ra­di i ku­pi narodna umo­tvo­ri­na – da je: ona sa­ku­plja­na i pre­pi­si­va­na ona­ko ka­ko su je usta ka­zi­va­ča i pe­va­ča iz­go­va­ra­la. Da je pot­pu­no ver­na u sve­mu ka­ko go­vo­ru ta­ko i po­je­di­nim re­či­ma i iz­ra­zi­ma.”

Mi­lo­je­vić je čak i na­po­me­nu is­pod pje­sa­ma da­vao u di­ja­lek­tu. Za pje­sme ka­zi­va­ne mi­jač­ki da­vao je pri­mjed­be na mi­jač­kom nar­ječ­ju, a za one spje­va­ne br­sjač­ki – na br­sjač­kom govo­ru. Ta­ko je za jed­nu pje­smu ka­zi­va­nu na po­mje­ša­noj eka­vi­ci sa ika­vi­com na­pi­sao: ”…sama Sta­ne go­vo­ra­še mi bez ika­kvo pra­vi­la I umi­sto wpa i on­di di se uvik ču­je E. Ja mit­nu ove pi­sme i dru­ge nje­ne ova­ko ne pri­te­ru­ju­ći ni u čim sa­mo ra­di to­ga da se vi­di, da u nas naš je­zik ni­je ni ma­lo ob­ra­đen.”

Pod­sje­ti­će­mo da je dr Đ. Jan­ko­vić o vje­ro­do­stoj­no­sti ob­red­nih pje­sa­ma u re­cen­zi­ji za­pi­ao: ”…ne vi­dim ka­ko bi ne­ko mo­gao da ih iz­mi­sli: Mi­lo­je­vić ili bi­lo ko dru­gi još u to vre­me a i za­što. Uosta­lom, ne­ke od tih pe­sa­ma se i da­nas pe­va­ju u ne­kom vi­du (Ve­lji Čuj). Ta­ko­đe ni­je mo­gu­će iz­mi­sli­ti zbi­va­nja kao ni to­po­ni­me, hi­dro­ni­me i et­no­ni­me po­ve­za­ne sa nji­ma, i da se oni po­du­da­re sa po­da­ci­ma ko­ji u 19 sto­le­ću još ni­su bi­li po­zna­ti, ni­su bi­li ot­kri­ve­ni, ka­ko ću da­lje po­ka­za­ti. …One su za­i­sta iz­vor po­da­ta­ka o da­le­koj pro­šlo­sti Sr­ba, i svedocanstva ob­red­ne prak­se obra­zo­va­ne u ne­ko pra­dav­no vre­me.”

Pr­va pje­sma ko­jom pred­sta­vlja­mo zbir­ku ”Pe­sme i obi­ča­ji ukup­nog na­ro­da srp­skog – Ob­red­ne pe­sme” za­ve­de­na je pod red­nim bro­jem 107. U Pri­zre­nu su je pje­va­li ko­le­da­ri, a zapi­sao ju je ”g. Jo­vo Sta­ni­mi­ro­vić sve­šte­nik Pri­zren­ski”.