Četvrtak, 28. maj: Ustao sam kao i obično oko podneva, uglavnom svako veče legnem pred samu zoru, a ustanem po podne, probude me ptice, ili topli vetar koji duva kroz mali prozor.
Pogled mi luta po dvorištu farme na kojoj smo sada već skoro tri meseca, vetar je naneo i rasuo po našem tremu velike, kao krv jarkocrvene cvetove, sa velikog drveta koje je odmah pored naše sobe i koje nam nesebično daje hlad na ovih plus 40.
Dolazi Aca, nasmejan, on ustaje ranije, dolazi sa tacnom, u jednoj ruci palačinke od ragi brašna, u drugoj domaća nutela – mešavina blendiranog kokosa, mleka, vode, kakaoa i džegera (pravog braon šećera od šećerne trske koji se pravi u nekom od sela).
Mažemo palačinke, mljackamo, dolazi vlasnik, Hindus po imenu Suri, pita nas da li možemo da idemo na drugi kraj farme da kopamo neke rupe za sadnju mango drveća, kažemo da možemo, ali mu napominjemo da za sat vremena imamo intervju sa televizijskom stanicom iz Srbije.
Gleda nas u čudu, crazy white people.
Kopamo rupe u tvrdoj zemlji na plus 40, zapravo rupe su već iskopane, ali bagerom, to nisu rupe za sadnice, to su rovovi za indijsku vojsku kad ratuje protiv Pakistana, znači kopamo rupe u rupi, nakon samo nekoliko zamaha malom motikom iskaču mi plikovi, derem se, preznojio sam se, sunce mi prži auru i usijava mi glavu, skidam lungi (indijsku tradicionalnu suknju koju nose samo muškarci ), omotavam je oko glave, ostajem samo u donjem vešu i tako kopam, Aca i još jedan Hindus koji kopa sa nama mi se smeju.
Petak, 29. maj
Ustao sam ranije jer me probudila buka, ispred naše sobe je parkirano tridesetak sadnica manga, palmi i džakova zemlje za sadnju.
Slušam kako radnici utovaraju i idu da sade mladice, mene ne zovu jer znaju da spavam. Dolazi vlasnik, pomažem mu da utovari nekoliko vreća zemlje, desetak sadnica, on odlazi da ih sadi. Ja idem da vežbam.
Zovu me sa neke TV stanice, nešto se dogovaramo, ljude zanima naša priča, to je lepo. Aca i ja se spremamo da odemo do sela dole, prvi put posle dva i po meseca.
Sedimo na tremu, pričamo o povratku, kad, kako, gde, do kada ćemo biti tu, kada će otvoriti aerodrome, zašto Dačić ne pošalje neki avion, brod, voz, bicikl, bilo šta?
Zaboravili smo gde je Srbija, imamo samo Fejsbuk i preko njega komuniciramo sa Srbijom, ali se pitamo da li Srbija i dalje postoji, ili je to samo san. Proveravam onlajn račun, da li je leglo 100 evra? Nije.
Krećemo put sela, do dole ima šest kilometara, na trećini puta Aca je opazio kobru, oko metar i po je duga, ide paralelno sa nama, veoma je brza, debela kao moja ruka, proklizala na pet metara od nas i otišla svojim putem u divljinu. Nazad je malo teže, uspon, zamor, toplo je.
Na pola puta nam staje lik sa motorom i pita da li treba da nas vozi negde, mi kažemo – neka hvala. Savetuje nas da se pazimo seljana, kaže da su zajebani, boje se virusa, belci nisu sada poželjni.
Subota, 30. maj
Vlasniku s vremena na vreme dođu neki gosti, pa ih on vodi do nas da im pokaže kako smo mi napravili našu pećnicu od blata, kućicu na drvetu, kuhinju napolju, kako smo sredili to mesto.
Put iza imanja vodi ka brdima, malo brda, malo šuma, sa leve strane je veliki rudnik granita, a pravo su sela, prolazimo pored seljana koji vode stoku na ispašu, javljamo se svima, neki se odmah prekrivaju krpom preko usta (beli ljudi su im doneli virus stav) a neki se jave, nailazimo na kolibe, prave pravcate kolibe kao iz filmova i knjiga, ljudi i dalje tako žive ovde, šetamo pored kamenoloma, tamo ima dvadesetak koliba, čuje se graja, oni svi rade u rudniku granita, vuku teški kamen i tovare u kamione.
Nakon toga smo ugledali jezero, srednje veličine, prekriveno lotosovim cvetom, lepota neopisiva, pozdravljamo se sa starijim pastirom i šetamo oko jezera, vidimo da ima dva pecaroša, jedan mlađi momak sa kojim pokušavamo da komuniciramo, ali slabo priča engleski.
Stariji pastir mu nešto priča i mlađi momak ulazi do pojasa u vodu i bere nam nekoliko cvetova lotosa, stoji do pojasa u vodi pored ribarske mreže i pokazuje ulov, male ribe, velike kao pola prsta.
Nedelja, 31. maj
U sedam je po mene došao taksi, da me vozi do grada, drugi put od karantina, čudan osećaj, kao da sam bio na drugoj planeti, izgubio sam osećaj da sam u Indiji, ta farma može da bude bilo gde, u Bosni, Nemačkoj, Papui Novoj Gvineji, na Melmaku, Narniji, bilo gde, sasvim je isto, kao da sam u zatvoru, pustom ostrvu, orahovoj ljusci, rijalitiju, kazamatu, matriksu unutar matriksa.
Taksi šparta kroz grad, gledam ljude, sve deluje da je ok, ali i ne, malo ima saobraćaja, pola ljudi nosi maske, druga polovina ne. Polovina onih što nose maske zapravo nosi neke krpe preko lica, teško je držati socijalnu distancu u Indiji, ima ih 1.200.000.000, u gradovima su svi sabijeni, komšijin prozor je na 30 cm od tvog prozora, znaš šta radi, šta jede, šta priča, šta sanja.
Stižem na odredište, plaćam, u gradu sam, gledam ga drugačije nego pre, i ostaje mi se tu, a i vraća mi se na farmu, stokholmski sindrom, grad mi sve manje prija, ne samo ovaj, nego uopšteno, grad kao grad, beton, cement, pokoje drvo, ljudi u strahu, sa maskama preko lica.
Noć je pala i grad se utišao, 14 miliona ljudi ide da spava. I ovde psi laju noću, i to uglavnom u isto vreme, negde oko ponoći, ne znam zašto, ali tako je.
Ponedeljak, 1. jun
Bengalor, 14 miliona duša, najbogatiji grad Indije u kojem ne odnose đubre, nego ga bacaju gde stignu, a đubretari ga skupe na gomilu i samo zapale, smrdi na topljenu plastiku i ko zna šta još, grad nema kanalizaciju, ali je prave, za metro im je bilo potrebno sedam godina.
Brži su nego oni u Beogradu, tamo se nisu makli od prve stanice. Našao sam prevoz, neki taksi, platio sam ga suvim zlatom.
Buka, gužva, dreka, život se polako vraća u normalu, ma šta ona bila. Restorani ne rade, samo može da se poruči i pokupi naručeno.
Popio sam jedno pivo sinoć, na plus 40 je leglo, ali nije to to pivo, u Indiji je pivo drugačije, kao da stavljaju medicinski alkohol, i glicerin, a i skupo je, žeđ se može lepo utoliti kokosovim sokom koji se može kupiti na ulici, 15 rupija, lik ga otvori mačetom ispred tebe, da ti slamčicu i ti popiješ sve naiskap, a ako je kokos zreo, onda ga otvori, pa možeš i da pojedeš kokos, hranljiv je, osvežava.
Utorak, 2. jun
Pričam sa ljudima koji su iz Srbije, a zaglavljeni su ovde, ima ih oko 30, neki su mladi ljudi, rade kao manekeni, ima i pokoji pilot, dva trenera košarke, neki hipici, vežbači joge, čudaci i pustolovi, depresivni su, svaki dan se pitaju kada će nazad, kada će otvoriti aerodrome, kada će krenuti put kuće.
Vrtim se po sobi kao zver u kavezu, uveče mi jako nedostaje Novi Sad, moje dvorište, prijatelji, šetnja po centru, ovde nema toga, napolju se ne šeta noću, kažu da u ovom gradu ima oko 200.000 pasa lutalica, ne bojim se pasa, ali u čoporu nisu naivni, čekam da mi se spava, čekam petak da idem nazad na farmu, tamo je Aca, palačinke, komarci, leopard, kažu da se pojavio i piton, jezero sa lotosima i polugoli pecaroši.
Sreda, 3. jun
Pitam se, nakon što sam pogledao malo šta se događa unaokolo, da li je bolje biti izolovan negde, u nekoj divljini, šumi, planini, pustari – tamo nema ovih pratećih problema civilizacije, ali tamo su prisutni neki drugi problemi, neke druge situacije.
U gradu pojedinac trči po ceo dan da zaradi novac, da osigura sebi egzistenciju, da posveti vreme prijateljima, porodici, sebi i na kraju shvati da je 24 sata premalo za sve to. U prirodi čovek na raspolaganju ima više vremena, ali je život suroviji, nema maženja i prenemaganja.
Pre neki dan sam u kuhinji za vreme večere pratio kako buba mili po zidu police za posuđe i kako iza nje dolazi mali gušter zvani Geko, kako je vreba i smaže očas posla, a dole na podu Geka vreba mačka koja ima tek dva meseca i uči se kako da lovi, dok ispred kuhinjskih vrata leži pas koji bi odmah napao malu macu, ni ne sluteći da na njega negde tokom noći motre budne plamteće oči leoparda.
Krug, ciklus, lovac, lovljen, predator i plen.
Setio sam se kako je pre nešto više od dva meseca, malo pre nego što ću se sa puta za Nepal vratiti na farmu, vlasnik farme imao bliski susret sa slonom.
Naime, jedan slon je zalutao, izašao na glavni drum koji vodi ka gradu i uplašio seljane koji su počeli da ga teraju petardama.
Vlasnik farme hteo je da vidi šta se dešava a onda je odjednom video velikog kljovaša kako mu trči u susret. Pošto naš domaćin nije Jusein Bolt, odmah je krenuo da trči nazad iz sve snage, a slon je još brže pojurio za njim.
Nekako se dočepao farme, a slon je lepo prošetao po dvorištu, otišao iza kuhinje i nestao negde u džungli. U trci slona i čoveka dobija ovaj prvi. Ali na duge staze, čovek je taj koji dobija, jer se služi prljavim sredstvima.
(Kristian al-Droubi, Danas)
Autor je performer iz Novog Sada, poslednja tri meseca zbog korone zarobljen na jednoj farmi u Indiji, u blizini grada Bengalora
