Iako se Indija smatra siromašnom zemljom u smislu prihoda po glavi stanovnika, ovo se ne odnosi na vlasnike kuća. U svakom slučaju, imaju ogromno bogatstvo u vidu zlata.
Domaćini u ruralnoj Indiji drže preko 11% stvarne količine zlata u svetu. Kultura zemlje je vekovima smatrala plemeniti žuti metal simbolom prosperiteta.
Shodno tome, indijske žene kolektivno nose preko 21.000 tona zlata na svojim telima. Da ovu cifru stavimo u perspektivu, opsesija Indijaca zlatom ih je naterala da akumuliraju više zlata od svih rezervi MMF-a, SAD, Nemačke i Švajcarske zajedno.
SAD imaju najveće rezerve zlata na svetu od 8.000 tona, ali ova količina bledi u poređenju sa ogromnom količinom koju Indijanci drže kod kuće, uglavnom kao nakit.
Svi u Indiji kupuju zlato
Prema Rajiv Mehti, analitičaru zlata, svaka osoba u Indiji kupuje zlato. Plemeniti metal je simbol Lakšmi, hinduističke boginje, i smatra se veoma srećnim. Zlato je, dakle, vrhunski tradicionalni poklon za venčanje. Takođe se obično koristi za ukrašavanje hinduističkih božanstava u hramovima.
Kao rezultat toga, indijski hramovi čuvaju preko 2.500 tona zlata. Ilustracije radi, Padmanabh Svami u Kerali drži najmanje 1.300 tona zlata. U ovom hramu se nalazi skoro dva puta veća količina zlata koju indijska vlada ima u svojim rezervama, a to je 618,2 tone prema podacima Svetskog saveta za zlato.
Hram Lakmi u Veloru, s druge strane, ima 1,5 tona zlata koje krasi krov i stubove. Mehta kaže:
„Zlato je postalo statusni simbol ili simbol bogatstva… posebno u poslednjih deset godina, videli smo mnogo ljudi kako pokazuju svoje zlatne ukrase ili pokušavaju da postanu blistaviji.”
Analitičar zlata kaže da pojedini Indijanci koji žive u ruralnim područjima drže dve trećine ove količine zlata. Indijska ruralna područja su dom za 191 milion ljudi starijih od 15 godina koji kupuju zlato i akumuliraju ga, čuvaju ga kao svoju finansijsku ušteđevinu.
Veliki procenat siromašnih je isključen iz zaposlenja i stoga ne zarađuje nikakvu platu. Većina njih radi u neformalnom sektoru i nemaju pristup formalnim finansijskim instrumentima. Nije onda ni čudo što su veoma zaljubljeni u zlato, prastari neformalni mehanizam finansija.
Indijske komercijalne banke i zadružni sektor su tokom godina pokušavali da obezbede finansijsku uključenost za ovu veliku populaciju, ali su u velikoj meri propali. Siromašni farmeri nemaju pristup kolateralu koji zahtevaju ove finansijske institucije.
Ove bankarske institucije takođe moraju da se bore sa ozbiljnim faktorima geografske i socijalne isključenosti kao što su nedostatak infrastrukture, nepismenost i kastinske barijere. Nebankarski u ovim oblastima ostaju finansijski isključeni jer ne mogu da se obrate bankama radi pregovora. Tržište zlata je, s druge strane, likvidno i duboko ukorenjeno u ovim oblastima.
Shodno tome, kada velika poljoprivredna žetva dovede do niskih cena robe, potražnja za plemenitim metalom raste zbog potražnje ruralne Indije. Kada je rod loš, a cene roba visoke, cene zlata u Indiji su posledično niže zbog smanjene potražnje ruralnih stanovnika.
Indijska vlada, stoga, prodaje svoje zlatne zalihe po višoj stopi tokom dobrih monsunskih godina kako bi finansirala svoj program viškova hrane i uvoz đubriva. Rasprodata količina zlata se zatim zamenjuje tokom loših monsunskih godina.
Zlato je zaštita od krize
Zlato je takođe zaštita od krize u Indiji, delujući kao socijalna zaštita za ugrožene mase kojima nedostaje bilo kakav oblik osiguranja. Zemlja nema domaće sigurnosne mreže, ali je veoma sklona prirodnim katastrofama. Pored tradicionalnog poštovanja kao ukrasa, zlato je, dakle, slamka spasa za većinu domaćinstava ako postoji ekstremna finansijska potreba.
Ričard Dejvis, novinar Extreme Economies, napominje da su posle indonežanskog cunamija 2004. mnoge porodice u Acehu obnovile svoje živote prodajom zlatnog nakita koji su imali na svojim telima.
„Dok su neki izgubili zlato u katastrofi, upoznao sam mnoge preživele koji su mogli da prodaju nakit koji su nosili… Nositi zlatnu narukvicu je kao da imate dovoljno novca na zglobu da zaposlite građevinara godinu dana… Ovaj tradicionalni oblik finansija izolovao je Aceh i omogućio svojim preduzetnicima brz pristup gotovini.”
Indija je 2019. uvezla 983.000 kilograma zlata. Većina ovog zlata otišla je u indijski robusni sistem razmene, gde ga ruralni Indijanci mogu brzo pretvoriti u gotovinu, ako se ukaže potreba. Pošto Indija iskopava zanemarljive količine zlata, ovi visoki uvozi plemenitog metala doveli su do devalvacije indijske rupije i iscrpljivanja deviznih rezervi zemlje.
Ovi faktori su doveli do naglog rasta cena robe, što je primoralo vladu da donese politiku uvoza zlata u prošlosti. Ove politike su imale za cilj spuštanje ovog uvoza na nivoe koji su izvodljivi i imale su negativne efekte. Ukinuti Zakon o kontroli zlata iz 1968. godine, na primer, pokušao je da kontroliše lično posedovanje zlata, ograničavajući pristup zlatnim polugama i novčićima za pojedinačne kupce.
Ovaj zakon je zvučao kao smrtonosno zvono za tada snažno zvanično tržište zlata, stimulišući masivne krugove krijumčarenja zlata. Takođe je aktivirao popularne, ali nezvanične kanale prodaje zlata. Kada je zakon ukinut 1990. godine, Indija je dozvolila slobodan uvoz u pokušaju da zaradi poreze od uvoza zlata, prihoda koji je decenijama bio izgubljen zbog krijumčarenja. Indijski uvoz zlata porastao je sa nule te godine na prosečno 1.000 tona svake godine.
Građani razvijenih zemalja – sa funkcionalnim formalnim finansijskim sistemima koji funkcionišu čak i u hitnim slučajevima – ne moraju da gomilaju zlato za crne dane. To, međutim, nije slučaj za većinu ljudi koji žive u zemljama u razvoju, sa finansijskim sistemima koji su nepouzdani ili nepouzdani.
Šema depozita zlata iz 2015.
Zlato za ovu populaciju je krajnji izvor zaštite. Indijska vlada je 2015. godine uvela šemu depozita zlata koja bi nagradila štediše zlata atraktivnim pogodnostima. To je značilo šemu da se očisti svo zlato koje miruje u indijskim domaćinstvima i da se ponovo uloži na tržište kako bi se zadovoljila nezasitna potražnja zemlje za metalom.
Projekat je odbio stanovništvo koje je želelo lak i pouzdan pristup svojim zlatnim fondovima. Zemlja ipak stvara fizičku berzu zlata koja će joj pomoći da razvije regulisano tržište zlata. Razmena — inspirisana kineskom Šangajskom berzom zlata — doneće transparentnost cena i kvaliteta u trgovinu zlatom u zemlji.
Takođe će, jednom zauvek, pomoći indijskoj vladi u pretvaranju plemenitog metala iz neproduktivnog uvoza u finansijsku imovinu kojom se može trgovati. Indija ipak ima trgovinu fjučersima zlata, što zahteva informacije berze za podatke o cenama u realnom vremenu.
