U nekim selima u zapadnoj indijskoj državi Gudžarat, meštani žive rame uz rame sa krokodilima vrste mager, koja se smatra izuzetno opasnom. Janaki Lenin posetio je oblast da bi istražio ovaj neobičan suživot.
„Krokodili izlaze tek oko deset sati“, rekla mi je jednog nedavnog zimskog jutra žena koja je kačila veš.
Nisam bio na safariju da lovim divlje životinje. Nalazio sam se u dvorištu njene kuće u selu Malatadž, merkajući površinu jezerceta ispred ulaznih vrata.
Izgledalo mi je kao bilo koje jezerce. Ali među cvetovima fuksije i zelenim listovima lokvanja krili su se indijski mager krokodili, jedna od tri krokodilske vrste u ovoj zemlji. A meštani – poput domaćice koja mi se obratila – poznaju navike ovih reptila jer su generacije i generacije živele pored njih.
Na većini drugih mesta, prizor jednog jednog krokodila bio bi dovoljan da natera meštane u mahniti beg. Ali ne i u Čarotaru – oblasti od oko 4.000 kvadratnih kilometara smeštenoj između reka Sabarmati i Mahi.
Postoji najmanje 200 lokalnih indijskih mager krokodila u tridesetak sela u Čarotaru, prema istraživanjima Dobrovoljne konzervacije prirode, lokalne neprofitne organizacije. U regionu živi i oko 600 ljudi po kvadratnom kilometru.
Svako jezerce u ovoj oblasti ima natpis koji upozorava na krokodile. Ali ova jezera su od ključne važnosti za svakodnevni život seljana. Meštani ignorišu te natpise i ulaze u vodu da plivaju, kupaju se, peru veš, kupaju stoku i uzgajaju vodeni kesten.
Krokodili, u međuvremenu, plutaju u istim tim jezercima, proždirući ribu i odgajajući mladunce. Penju se na obale, izležavaju se na suncu, spavaju i gamižu kroz travu istim stazama na kojima pase stoka i hodaju ljudi, uključujući i decu.
Svakoga dana ljudi i krokodili gledaju svoja posla ne uznemiravajući jedni druge, ni najmanje zabrinuti u prisustvu jedni drugih.
Šta znamo o krokodilima magerima?
Mageri su ime dobili od hindu reči za krokodila, „magar mač“.
Oni su krokodili srednje veličine, sa odraslim primercima koji variraju od tri do četiri metra dužine.
Krokodili mageri bili su nekada široko rasprostranjeni širom potkontinenta. Njihova populacija naglo je opala pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka kad su ih lovci ubijali zbog kože i mesa, a ljudi jeli njihova jaja.
Uz velike napore za očuvanje vrste, njihova brojke u Indiji sada variraju između 3.000 i 4.200. Mogu se naći i u Pakistanu, Nepalu, Šri Lanki i Iranu.
Čarotar, što na lokalnom jeziku znači „zlatni ćup“, ime je dobio po blagu koje žanju njegovi farmeri. Duvanska polja protežu se kilometrima u svim pravcima bez ikakvih znakova staništa za divlje životinje. Odakle su se onda stvorili ovi krokodili?
Neki kažu da su oduvek nastanjivali Čarotar. Drugi tvrde da su vladari dinastije Gekvad – koja je ovom oblasti vladala od ranog 18. veka sve do nezavisnosti Indije 1947. godine – pustili krokodile u ova jezerca kako bi mogli da ih love, ali nema istorijskih dokaza koji potkrepljuju tu teoriju. Jedno je, međutim, izvesno – mageri nisu skorašnji migranti.
Čuveni spasilački pas odlazi u penziju
Mageri su treća najopasnija vrsta krokodila, koja je u čitavom svetu 2018. godine ubila 18 ljudi, prema podacima KrokBAJTA, globalne baze podataka o napadima krokodila. Na oko 40 kilometara od Čarotara, na primer, mageri u reci Višvamitri navodno su povredili osmoro ljudi i ubili još dvoje 2011. i 2012. godine, piše stručnjak za reptile Radžu Vajas.
Nedavna odluka da se preseli 300 do 500 krokodila sa brane Sardar Sarovar na reci Narmada da bi se, na primer, napravilo mesta za terminal za hidroavione, zabrinula je stručnjake. Oni kažu da premešteni krokodili nikad ne ostaju tamo gde su preseljeni. Oni će pokušati da se vrate u svoje domove, ugrožavajući živote bezbrižnih ljudi koje će sresti usput i pogoršati ionako neprijateljsko raspoloženje između ljudi i krokodila u tim oblastima.
Ali u Čarotaru je Dobrovoljna konzervacija prirode za 30 godina zabeležila svega 26 napada. U osam od tih incidenata, ljudi su prošli sa manjim povredama, a 2009. godine je devetogodišnja devojčica preminula posle napada. Ostalih 17 incidenata ticali su se stoke.
Natpisi upozoravaju ljude na krokodile
U Malatadžu, šumarska služba podigla je ogradu blizu rečne obale kako bi ljudi mogli da koriste vodu bezbedni od krokodila. Ali meštani koji smatraju da su reptili bezopasni odbjaju da koriste i održavaju tu strukturu.
Nekoliko rupa u ogradi mogli bi lako da omoguće tihom grabljivcu da ščepa nečiju ruku ili nogu. Ali mageri svakoga dana ignorišu mnoge prilike za tako nešto. Umesto toga, izgleda da ispunjavaju očekivanja komšija – ljudi – i ostavljaju ih na miru.
Meštani redovno smišljaju opravdanja za ove reptile.
U selu Petli, na primer, porodica koja živi na ivici jezera izgubila je kozu kad ju je pojeo mager. Prihvativši taj gubitak u hodu, stariji čovek je rekao: „Mora da je pripadala krokodilu. Pa ju je samo uzeo.“
Rečna obala iza njegove kolibe izrovarena je tunelima koje su prokopali reptili. Krokodili beže od letnjih vrućina skrivajući se u tim dubokim rupama. Ove iskopine ponekad se protežu ispod puteva, zbog čega postoji opasnost od njihovog urušavanja. Te rupe predstavljaju opasnost i po kuće duž same rečne obale – nedavno je popustio pod jedne kuće u Malatadžu. Srećom, niko nije bio povređen.
Uprkos svim tim neprijatnostima, stanovnici Čarotara ponosni su na svoje magere.
Iako selo Deva ima najveći broj reptila u toj oblasti, Malatadž insistira na tome da se reklamira kao „krokodilsko selo“.
Meštani su organizovali sahranu za jednog mrtvog magera i podigli hram u čast boginje Kodijar – lokalnog božanstva koje je predstavljeno kako stoji pored krokodila ukrašenog draguljima – iza danas napuštene ograde. Njene živopisne slike ukrašavaju ulaze mnogih kuća u Malatadžu.
Boginja Kodijar je lokalno božanstvo
Pretpostaviti da je ova boginja razlog šarmantnog prijateljstva između ljudi i reptila u ovim krajevima bilo bi pojednostavljivanje stvari. U anketama se mnogi meštani izjašnjavaju da vole ove životinje. Durgešbai Patel, poglavar sela, čak je najavio da planira da iskopa novo jezerce kako bi mageri imali više prostora za sebe.
Dok je sunce otapalo jutarnji mraz, krokodili su se pridizali iz vode kako bi se izležavali na njemu. Prebrojao sam ih desetak, ali bilo ih je mnogo više koje sam mogao da nazrem u daljini.
Prolaznici su se okupljali oko prodavca vrelih fenugrik badžija, pohovanih poslastica, na mostu nadomak Malatadža. Ispod njega, u presahlom kanalu zaraslom u korov, krokodil je ležao napola vireći iz svog tunela, upijajući sunčeve zrake.
Niko nije reagovao. Bio je to samo još jedan dan u njihovim zajedničkim životima.
(bbc.com/serbian)
