Na Univerzitetu u Pitsburgu fenomen religije se mnogo šire posmatra, kaže Milica Bakić Hejden, profesor emeritus u ovoj visokoškolskoj ustanovi…
U Americi postoji veća povezanost između pravoslavnih crkava pa se pravoslavlje doživljava u njegovoj vaseljenskoj, univerzalnoj dimenziji. A kod nas se ono pretežno definiše kroz nacionalno pa onda hrišćansko. Taj redosled je obrnut. Crkva je prvo hrišćanska, pravoslavne provenijencije, a srpska je shodno svojoj jezičkoj i kulturno-istorijskoj tradiciji. Ne može etnicitet da je definiše jer bi onda izgubila smisao hrišćanskog, kaže Milica Bakić Hejden, profesor emeritus na Odeljenju za religijske studije Univerziteta u Pitsburgu.
Naša sagovornica je diplomirala engleski jezik u Beogradu, doktorirala je na Univerzitetu u Čikagu na Odseku za južnoazijske jezike i civilizacije, predavala je religije i kulture Indije i Balkana. Trenutno piše knjigu o hinduizmu, a razgovor počinjemo o njenom višegodišnjem istraživanju ženskog monaštva u okviru kojeg je obišla Grgeteg, Gradac, Ravanicu, Žiču, Gomirje u Hrvatskoj…
– Žensko monaštvo zaživelo je još u 12. veku, ali je od 16. i 17. veka bilo zamrlo, da bi počelo da se obnavlja krajem 19. i početkom 20. veka. Upoznala sam monahinje koje su se zamonašile neposredno pre ili posle Drugog svetskog rata. Bile su prinuđene da se posle rata više bave fizičkim radom, obnavljanjem uništenih manastirskih zdanja i poljoprivredom. Tvrdile su da su ih ti fizički poslovi ojačali i u duhovnom smislu. Potom su tu žene koje su se zamonašile šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, iz seoskih porodica gde je jasna hijerarhija i lakše im je bilo da prihvate autoritet. One koje su se zamonašile devedesetih odrastale su u urbanim sredinama i imaju drugačiji odnos prema autoritetu i stoga veći izazov da se prilagode crkvenoj hijerarhiji. Neke su doživele rat, sankcije, apatiju, hronični osećaj besmisla i u crkvi su tražile isceljenje i duhovno rukovođenje – kaže Milica Bakić Hejden, dodajući da od 1990. do 2010. ima 20 odsto više ženskog monašenja.
Bilo je i žena koje su se, prateći svoj duhovni razvoj, zamonašile nakon što su živele u porodici i ostvarile karijeru. Kao što je jedna od njih rekla: „Vreme je da se menja krst”, kad čežnja za duhovnim životom prevlada. Monahinje iz Žiče su ispričale da ljudi mahom misle da su se one razočarale i pobegle od sveta, što je jedna od predrasuda, a druga je da u manastir idu devojke koje imaju neki hendikep.
– Porodica, pogotovo ako nije bila religiozna, dramatično doživljava odlazak deteta u manastir. Posebno majke ne mogu da prihvate odluku kćerki. Iskusne monahinje kažu da nije dovoljno da neko želi da se živi u manastiru, nego treba da bude u stanju da takav život izdrži. Kada su moji studenti u Americi pitali jednog monaha koja je razlika između života u svetu i života u manastiru, on je kazao: „Jedina razlika je što se mi, kada padnemo, uvek dižemo.” Rekao je da njihova iskušenja nisu uvek vidljiva, nego su na psihološkoj ravni i zato vode unutrašnju bitku sa samima sobom. Upitan ima li razlike između ženske i muške duhovnosti, jedan vladika je odgovorio da ono što je najčistije u monaštvu jeste u ženskom monaštvu, jer ima manje ambicije da se napreduje u hijerarhiji – kaže naša sagovornica.
– U manastiru žive i izuzetno obrazovani ljudi, ima i prosečnih, ali i onih koji nemaju duhovnu zrelost. Ima i problematičnih, sa nerešenim psihičkim problemima. Manastirska sredina ih inspiriše da se izdignu iznad svojih slabosti – navodi Milica Bakić Hejden.
Indijci i Amerikanci su jedna od najbogatijih i najobrazovanijih etničkih grupa
Na Univerzitetu u Pitsburgu, kako dodaje, fenomen religije se mnogo šire posmatra. Pri fakultetu postoji Centar za proučavanje svesti i taj projekat se realizuje sa medicinskim fakultetom, a naučnici koji proučavaju religije, u kojima postoji neka vrsta kontemplativne prakse (meditacija, molitva), takođe su uključeni. Između ostalog, istražuju se promene koje se dešavaju u mozgu i celom organizmu u dubokoj meditaciji. Pokazalo se da meditacija ima blagotvorno dejstvo i preporučuje se za ublažavanje hipertenzije, u lečenju mentalnih oboljenja, za povećanje koncentracije.
– Jedna osnovna škola u Pitsburgu, u okviru eksperimentalne nastave, uvela je period kada deca sede i samo prate svoje disanje. Primetili su da se smanjila agresivnost kod dece koja su imala problematično ponašanje – priča naša sagovornica.
Ona je jedan od autora knjige „Antagonistička tolerancija”, o bogomoljama koje su tokom vremena menjale versku orijentaciju – na primer u Peruu, gde su Španci pravili crkve na ostacima hramova Maja i Inka, u Portugalu gde su sinagoge postale džamije, u Turskoj, Indiji i drugim krajevima sveta.
Istraživala je i orijentalizam na Balkanu i retoriku koja je zaoštravala odnose između naroda u Jugoslaviji suprotstavljajući evropski sever balkanskim južnjacima sa poznatim tragičnim ishodom.
– U Americi još postoji dinamika Sever-Jug. Sa Trampom se javlja neokonzervativizam i ideja da je prava Amerika bela Amerika, iako ona nikad nije bila samo bela. To je toliko nerealno u ovom trenutku kada u toj zemlji žive ljudi iz svih krajeva sveta i svih rasa. I dalje postoje klasne i rasne razlike, i sve ih je više. Američki univerziteti u ovom trenutku žive od kineskih i indijskih studenata. Indijci u Americi su jedna od najbogatijih i najobrazovanijih etničkih grupa. Rečeno je da će za deset godina prosečno ime za lekara u Americi biti indijsko. I danas mojim studentima koji su rođeni u Americi, čiji su roditelji Indijci, lekari i inženjeri, neko na ulici zna da dobaci: „Vrati se odakle si došao!”. Stanje u Americi jeste složeno ali su Amerikanci u javnom diskursu vrlo samokritični i osuđuju takav govor i ponašanje. I Amerika ima svakojake probleme, ali ima stabilne institucije. Mogu na vlasti da se menjaju demokrate i republikanci ali institucije funkcionišu i običan čovek uglavnom može da istera pravdu za sebe i nađe svoje mesto pod suncem.
(Mirjana Sretenović, „Politika“)
