Za razliku od starih Grka kojima je istorija bila priča, za prosvetitelje ona je nauka i po tome veoma podsećaju na junaka Andrićeve priče Zlostavljanje koji psihički muči svoju ženu pričajući joj svake noći o svojoj pameti, uspesima i dostignućima.
„Anica zna dobro tu priču“, veli Andrić, „ali ona je svaki put prati, i proverava u svom jakom pamćenju da li četkar štogod menja, oduzima ili dodaje. I začudo, priča je svaki put do sitnica verna i jednaka, kako samo pričanje izmišljenih doživljaja može da bude.“ Indija ima mnoštvo istorija, već i zbog toga što u hinduizmu ima nekoliko miliona bogova. Ko će sve njih uklopiti u jednu kompoziciju železničke istorije?
Gharipuri, „grad pročišćenja“, niz hramova uklesanih u steni, posvećenih nepreglednom skupu bogova, prema bramanskim spisima izgradili su pre 374.000 godina sinovi Pandua koji su učestvovali u ratu dinastija Sunca i Meseca o kome govori Mahabharata.
Međutim, prema evropskoj nauci grad je podignut tek u VII veku. To se ipak ne može staviti na isti kolosek. Čak ni britanska Istočnoindijska kompanija nije to uspela, jer toliko bogova nije moguće orobiti kao ljude kojima je prosvećena antropologija poslužila teoriju o nebeskoj porodici kao odrazu zemaljske. Zato Indiju železnica nije kolonizovala iako je Istočnoindijska kompanija prvu prugu pustila u pogon još 16. aprila 1853.
Linija Bombaj-Thana otvorena je uz 22 počasna plotuna, jer su prosvećeni Britanci verovali da time daju znak za trku koja će dovesti do istih ishoda kao u zapadnoj Indiji, kako su tada zvali Ameriku – opšteg uništenja u ime istorijske kompozicije i njenog nezaustavivog hoda zahuktale modernizacije. Međutim, nisu bili dovoljno oprezni da spreče da tri lokomotive koje su vukle kompoziciju ponesu imena koju su im dali domoroci – nazvane su Sindh, Sultan i Sahib.
Ta personalizacija mašinskog sklopa skupo je koštala zavojevače – železnica nije obavila svoj zadatak kao u Americi gde su lokomotive bile bezlične nemani bez imena koje su sejale smrt među bizonima i Indijancima.
Indija nije doživela istu sudbinu kao Amerika, jer je istorija za nju bila samo jedan put ništa bitniji od drugih. Kada krenemo na put, nekada se čini da smo prešli neko rastojanje, a nekada da se nismo makli s mesta. To su dva vida putovanja. I u jednom i u drugom vidu krećemo se kroz vreme. Čak i da nigde ne stignemo, prohujalo je vreme. I teško nam je da razlučimo da li nas je to vreme odvelo negde u prostoru.
Da li Ahil koji bez daha juri kornjaču negde stiže ili nestaje u prostoru koji se utvarno razdvaja dok kornjača, tako prividno spora, ostaje nedostižna? I da li, kako kaže Garsija Lorka, iako možda znamo put, nikada nećemo stići u Kordobu?
(Aleksandar Petrović, Danas)
