Konji su u Radžastanu ponosni, snažno graciozni, šiljatih ušiju povijenih unazad.
Jako liče na arapsku sortu, što je logično, jer i Džajpur je u pustinjskoj oblasti.
Konji, kao i kamile, mogu se najbolje osmotriti tokom velikog festivala u Puškaru, koji je jedan od najstarijih te vrste u Aziji. Legenda kaže da je Brama, jedan od Trimurtija, vrhovnih božanstava hinduističkog panteona, u svojoj milosti iz ruke ispustio laticu lotosa od koje je nastalo jezero i oko njega grad.
Otuda ime: Pušpa-cvet, kar-ruka, Puškar. Varoši je nemoguće utvrditi starost, smata se da je to jedno od najstarijih naselja Indije. Slično je i sa festivalom ili vašarom, čiji se koreni gube u izmaglici prohujalih vekova.
To je svetovna i duhovna svečanost koja počinje cenkanjem i poslovnim dogovorima stočara, a završava se ritualnim kupanjem stotina hiljada vernika u vodama svetog jezera. To je festival muzike i igre, zabave i molitvi, prepun lepote indijskih žena u raskošnim odeždama. Nakon sedam dana, svečanost dostiže vrhunac u noći punog meseca – Purnime, po hindu kalendaru obično krajem oktobra ili početkom novembra.
Tada bezbroj sveća na malim splavovima od pruća ili bananinog lišća zaplovi površinom jezera Puškar, prenoseći nebesima poruke srca i dobre želje.
Nekoliko dana pre pomenutog verskog vrhunca, u rano jutro pre izlaska sunca, uspeli smo se na brdo u blizini našeg kampa, da pokušamo kamilare i druge stočare uhvatiti „na legalu“. Prizor je bio neverovatan. Dokle god pogled seže, na prostoru veličine dva Kalemegdana, šepurilo se, bezbrižno žvakalo, nervozno frktalo, pripeto skakutalo ili ležeći odmaralo, na desetine hiljada kamila. Između njih su u grupicama sedeli Radžputi, vlasnici ili kupci, sa šarenim turbanima na glavi.
Da prizor bude još groteskniji, iznad tog galimatijasa ljudi i životinja, lebdelo je nekoliko velikih turističkih balona. U tom metežu smo nabasali na sklepanu čajdžinicu sa par stolica ispred, gde smo posluženi naravno, čajem. Sedeći u staroj plastičnoj stolici, bio sam potpuno neočekivano preplavljen osećajem dubokog duhovnog mira i neobjašnjive sreće, dok nas je okruživao gusti, ključali đuveč indijske stvarnosti.
Sunce se rađalo baš iznad dela stočne pijace gde su se nudili radžastanski konji, zakrivljenih ušiju i idealnih proporcija. Bilo je uživanje gledati kako gaze sitnim kasom dok ih zainteresovani kupci „probaju“.
Posmatrajući ih, setio sam se drevnih arapskih priča. Jedna od njih kaže da je Bog odapeo zlatnu strelu od koje je nastao arapski konj, a druga da je uhvatio pustinjski vetar i od njega stvorio beduina i njegovog ata, da budu jedno. Mora biti da sličnih priča ima u Radžastanu, jer ovde su konji epski lepi…
(Nebojša Jojić, Danas)
