Za razliku od drugih krajeva sveta, narod ne negoduje nego se jednako nepogrešivo usklađuje sa stanjem stvari. U oblastima i na linijama gde vozovi uvek kasne meštani to dobro znaju.
Zato uopšte ne žure da bi tačno na vreme, koje prividno izgleda kao zakašnjenje, bili tu da spremno i ushićeno dočekaju pravi trenutak polaska. Smisao tog čekanja, toliko nemilog evropskom putniku, možda je najbolje opisao Antonis Mavropulos, koji je zakasnio na avion Etiopijan erlajnsa koji se odmah po poletanju srušio.
Mavropulos je tada postao zahvalan što je živ. On je postao svestan „da naše živote čine nevidljive niti sudbine. To su milioni malih niti koje skoro nikada ne osećamo, ali dovoljno je da se jedna prekine da uništi celu mrežu“. Strpljivom putniku koji je satima čekao da voz pođe tako se i bez rušenja aviona otvara život jer put toliko traje da se od čekanja do odredišta može sasvim dobro upoznati život u mnoštvu svojih ispoljavanja.
Indijci se stoga ni kada su na putu, daleko od svojih domova, nikada ne odriču svojih drevnih rituala. Oni na neki način stalno imaju na umu Mavropulosove niti koje oni, naravno, zovu drugačije, ali suština je ista. Porodica, povezana svojim nitima, u vagonu je suvereno okupljena oko raznovrsne jako začinjene hrane čiji se miris pretapa s jasminom u kosi žena koje brižno iz platnenih torbi vade metalne zdele da svoje posluže svežim i još toplim obrokom pripremljenim pred put.
Hrane uvek bude dovoljno da svi mirno mogu da se prepuste slatkom uživanju. Jelo nije samo obrok, već toplina porodične posvećenosti, kružna mandala koja se razdraganim deljenjem hrane beskrajno širi, bez obzira da li su posedali u krug na podu svog doma, ili su zbijeni na spojenim sedištima indijskih vozova. Ručak se kao svaki indijski ritual odvija svečano, uz graju i smeh koji se šire u otvorenim kupeima gde se prodavci najrazličitijih proizvoda neprestano pojavljuju i smireno pokušavaju da dođu do svih putnika i prodaju marljivo pripremljene proizvode.
Kako Indijcima hrane nikada nije dovoljno, neprestano za sitan novac kupuju razna osveženja omamljeni mirisom svežeg voća, slatkiša i napitaka koje prodaju nasmejani vilenjaci ulazeći na jednoj i uigrano izlazeći na sledećoj stanici, da bi uvek iznova iznikli sa svojim slatko upakovanim proizvodima. Tu su masala čajevi, ružini sokovi, ananas posut čilijem, grozdovi zrelih banana, mango, ili tako ukusni džekfrut koji će vas ako niste poneli jelo nahraniti do sledećeg dana.
Za razliku od drugih vozova, jedno je sigurno, u indijskom hramu koji klizi prugama protegnutim kroz beskrajne predele ispresecane kokosom i bananama, nikada nećete biti gladni ili nestrpljivi da stignete na svoje odredište. I uvek će tu biti nevidljive niti koje povezuju ljude da bi od svakog prevoznog sredstva napravile hram.
(Aleksandar Petrović, Danas)
