Šah je danas jedna od najrasprostranjenijih, ali i najumnijih igara širom sveta. U želji da svoju decu nauče da misle, roditelji su ih, bar nekada, učili osnovama upravo ove igre. Osobe koje igraju šah naprosto ne mogu da ne naprežu svoje moždane vijuge. Te osobe, štaviše, ne razmišljaju samo zrelo već i sistematično, dalekosežno, oprezno, predviđajući naredne korake.
Svoje korene današnji šah ima upravo u Indiji: još u V veku u Indiji je nastala posebna vrsta vojne igre, i to na drvenoj ploči – „čaturanga“, što znači četverodeoni – preteča današnjeg šaha.
Čaturanga je bila daleki predak današnjeg šaha. Igra je odražavala sastav i poredak tadašnje indijske vojske, koju su činila 4 roda: pešadija, konjica, slonovi i borna kola, a u sredini su se nalazili radža (kralj) i njegov savetnik mantrin (današnja kraljica ili dama).
Kretanje figura određivalo se bacanjem kocke.
Igru su kasnije prihvatili Persijanci (čatrang), a od njih i Arapi, pa je tokom naredna dva veka bila veoma populara u arapskim zemljama.
Arapski kalif Harun al Rašid poslao je krajem VIII veka francuskom vladaru Karlu Velikom na poklon šah od slonovače. U IX veku Arapi su igru pod imenom „šatrandž“ preneli u Španiju, a šatrandž je predstavljao viši oblik čaturange. Ishod borbe više nije određivao slučaj (bacanje kockice), već logika i snalažljivost igrača. Igra postiže veliku popularnost i širi se po evropskim zemljama.
Francuski kralj Luj IX izdao je 1254. godine specijalni edikt kojim je zabranio igranje šaha. U Evropi je šah usavršen uvođenjem rokade i povećanjem uloga kraljice i lovca.
Tako je usavršavanjem od drevne indijske čaturange igra dobila današnji oblik.
