Vozovi tako postaju ekstatičko vozilo Atmana, prevoznici svesti koja dolazi do sebe.
Englezi naravno u tome vide samo gužvu, i odsustvo rezervacije, koja garantuje svakome po jedno mesto i ništa više. Oni nisu u stanju da vide ono što se dešava jer to slepilo je cena njihovog sebičnog i pohlepnog kolonijalizma koji razaznaje i priznaje samo ono što se može oteti, odneti i sakriti od drugih. Oni su kažnjeni već samim tim što nikada neće moći da uđu u voz koji prenosi slobodu.
Posledica ekstaze koja se može osetiti u indijskim železnicama je i da mrtve stvari oživljavaju. Kada se pogleda voz prekriven i ukrašen grozdovima ljudi, vidi se da je mašini udahnuta duša koju joj je oduzela revolucija. Zaista nije moguće ići na svetu reku, prići živoj majci koja daje i uzima život sedeći na rezervisanim mestima, odvojen svojim malim ja od sveta i odsutno zuriti u pejzaže koji promiču. To i nije putovanje, već njegova suprotnost, turizam. Umesto toga, kada se popnu na krov putnici već u vozu počinju svetkovinu, obuzima ih ushićenje u kome izgledaju divlji i zaneseni. Međutim, samo takvim proširivanjem vidika, na krovu voza, ili krovu sveta, svejedno, putnik dolazi u dodir sa bićem onog što treba da ga pročisti, preporodi i oživi. Vazduh je prethodnica vode, voda vatre, a vatra sve vraća zemlji. Ganga je već prisutna na krovu voza, a vazduh koji kao reka svuda struji nagoveštava njenu blizinu tako da se ruše granice u koje je zatvorena duša; putnici su opčinjeni i oslobođeni svakodnevne uljuljkanosti u privid da bi osetili da ih voz podiže iznad onoga što ih okružuje. Oni lagano izlaze iz svog tela dok struja vazduha, tako malo različita od vodene struje, najavljuje blizinu Sarasvati. To je pravi put koji prelaze da bi stigli do katarze za koju Platon veli da označava spajanje duše i sveta. U takvoj ekstazi snage putnika rastu kao plima koja sputane istorijom nikada neće poneti.
Oni koji su napustili teskobu kupea osećaju približavanje silne duhovne moći koju Ganga zrači rasuta u odblescima hiljadu zraka koje raspršuju njeni talasi da bi se svi u duši putnika spojili u jedinstvo. Kada siđu s voza, oni su već spremni, znaju da će ih Ganga osloboditi i već slute da je počeo preobražaj koji će se dovršiti klicanjem, kupanjem, spajanjem s njenom životnom snagom koja vlada nad čovekom i nad celim svetom. U vozovima koji nose ekstatičke putnike, tako različite od razobručenih fudbalskih navijača čiji glavni cilj je kupanje u pasterizovanom pivu, vidimo usplahirene hodočasnike čija osećanja su toliko pojačana da s lakoćom skaču u drugi svet koji je za navijače praznoverni privid. Verovatno su njihovi preci zato i kolonizovali Indiju da bi je izveli iz zaostalog privida slobode u stvarnost istočnoindijske kompanije i njenih modernih derivata.
(Aleksandar Petrović, Danas)
