Ekonomski rast od više od 7% nije beznačajan, i Međunarodni monetarni fond je pre nekog vremena čestitao Indiji na tome. Međutim, stopa nezaposlenosti je toliko zastrašujuća da Ministarstvo rada više ne objavljuje njenu procenjenu vrednost od 2016. godine PIŠE NAIKE DEKEN
Dok se Indijska narodna partija (Bharatiya Janata Party – BJP), vladajuća hinduska nacionalistička partija, sprema da na proleće odbrani svoju većinu na biralištima, ulica ne čeka: 8. i 9. januara, između 150 i 200 miliona ljudi izašlo je s posla širom cele zemlje i njihov bes preplavio je gradove. Autobusi u garažama, zatvoreni šalteri u bankama, đaci na neočekivanom raspustu, auto-putevi pod blokadom, lutke premijera u plamenu: uzdrmana je celokupna ekonomija države. Policija je uhapsila desetine aktivista i aktivistkinja i ranila brojne radnike i radnice u štrajku, koji su, naročito u Radžastanu, dobijali udarce u glavu i otvorene prelome.
„Bolje sutra dolazi!“ Ovako je glasio slogan predizborne kampanje Narendre Modija, sadašnjeg premijera, iz 2014. godine. Pet godina kasnije, crni dani još uvek traju.
Istina, ekonomski rast od više od 7% nije beznačajan, i Međunarodni monetarni fond je pre nekog vremena čestitao Indiji na tome (FMI) (1). Međutim, stopa nezaposlenosti je toliko zastrašujuća da Ministarstvo rada više ne objavljuje njenu procenjenu vrednost od 2016. godine. Mladi doseljenici iz sela gomilaju se u urbanim centrima koji primaju sve pridošlice. Čak i visokoobrazovani teško nalaze posao. Dve hiljade osamnaeste godine, železnica je najavila otvaranje 63.000 novih radnih mesta; prijavilo se 19 miliona kandidata!
Modi je otpočeo privatizaciju banaka i železnice. Već je smanjio budžet za zdravstvo – koji je 2018. iznosio tek 1,2% bruto domaćeg proizvoda (BDP) – i obrazovanje (0,6% BDP-a) (2). Isto je u planu i za budžete programa podsticaja zaposlenosti u ruralnim oblastima (Mahatma Gandhi National Rural Employment Guarantees Act, MGNREGA), programa besplatnih obroka u školskim menzama za svu decu, kao i planova za pijaću vodu i misija za opismenjavanje.
Raspravlja se i o promeni četrdeset četiri državna zakona o radu koji su uveli četrdesetosmočasovnu radnu nedelju – osmočasovni radni dan i jedan dan odmora nedeljno – i obavezu dobijanja državne dozvole za otpuštanje tehnološkog viška – to je odbrambena mera izvojevana teškom borbom u doba nezavisnosti, rezultat kompromisa kapitalista i reformističkih snaga, na kojoj Indiji zavide njeni azijski susedi.
Umesto njih uvešće se četiri zakona koji smanjuju prava radnika u korist poslodavaca i guše sindikalne slobode: kada amandman 2018 zakona iz 1926. godine (India Trade Union Act) bude izglasan, regionalne vlasti dobiće nove ingerencije u vezi sa sindikatima – u njihovom formalnom priznavanju, kao i u njihovim unutrašnjim konfliktima koje će one rešavati. Tako je u državi Radžastan, koja služi kao laboratorija za mere politike centralne vlasti, sada potrebno da se 30% radnika i radnica u nekom preduzeću organizuje (naspram nekadašnjih 15%) kako bi sindikat bio priznat.
Nesigurna efikasnost
„Simplifikacija“ zakona iz 1947. o sukobima u proizvodnji (Industrial Disputes Act) između ostalog će dopustiti fabrikama koje upošljavaju do tri stotine radnika (naspram dosadašnjih stotinu) da donesu odluku o obustavi proizvodnje bez dopuštenja vlade. „One čine 86% industrijske proizvodnje, i ova klauzula će omogućiti neometanu eksploataciju radnika“, komentariše Amarđit Kaur, generalna sekretarka All India Trade Union Congressa (AITUC), sindikalnog krila Komunističke partije Indije (KPI). Ugovori na određeno, nekoć ograničeni na tekstilnu industriju, sada se mogu sklapati u svim sektorima, u ime fleksibilnosti.
Pored toga, radno pravo pokriva samo formalni sektor, odnosno 7% radno aktivnog stanovništva, od kog je samo 2% sindikalno organizovano. Ostale zaposlene je još uvek vrlo teško organizovati. Ipak, januarski štrajk svedočio je ujedinjenju javnog i neformalnog sektora (radnici i radnice na građevini, u domaćinstvima, vozači rikši i taksija…). Ono je još uvek skromno, ali postaje sve vidljivije. Takođe, ne treba zaboraviti ni seljaštvo, niti zaposlene u poljoprivredi.
Međutim, predstavlja li ova velika mobilizacija istinsku pretnju antisocijalnim snagama koje vladaju državom? To nije sigurno. Velike simboličke demonstracije i generalni štrajkovi su redovna pojava u Indiji; januarski štrajk je treći generalni štrajk za vreme trenutnog Modijevog petogodišnjeg mandata. Prethodili su mu generalni štrajk u septembru 2016. i u septembru 2015. Ove godine, desetak sindikata ujedinilo se oko zajedničke platforme, a oni koji pripadaju različitim komunističkim partijama bili su, po običaju, u većini. Međutim, socijaldemokratska centrala, Indian National Trade Union Congress (INTUC) istakla se na čelu borbe, kako bi pružila kredibilitet opozicionom Indijskom nacionalnom kongresu (Indian National Congress, INC), njenoj matičnoj partiji. Što se tiče komunističke opozicije – KPI, Komunističke partije Indije (marksistička) (KPI-M) i Komunističke partije Indije (marksističko-lenjinistička) (KPI-ML) – ona nije spremNa da izgradi ujedinjeni politički pokret koji bi dao izraz potrebama najugroženijih: radnika, žena, muslimana, plemenske populacije, dalita.
Dok on ne nastane, aktivna inteligencija – studenti, profesori i novinari – trpi pritisak i hapšenja. Radi se o „makartizmu na indijski način“, da pozajmimo izraz Ananda Teltumbdea, pisca kog policija progoni (3). Na izborima na proleće, mnogi, uključujući i one na radikalnoj levici, priželjkivaće pobedu koalicije koju predvodi INC, iako je ta partija simbol neoliberalizma sa malo ljudskijim likom…
(Nedeljnik.rs)
