Ugovoreni brakovi često umeju da iznenade. Nesrećni brak Ume Preman iz korena je promenio ne samo njen život, već i živote hiljada drugih – zbog njega je stekla moć i motivaciju da pomogne ugroženim Indijcima da dobiju medicinsku pomoć.
Ključni trenutak
Uma je oduvek sanjala o savršenom venčanju u nekom tradicionalnom hramu na jugu Indije. Zamišljala je da ceo bude ukrašen šarenim cvećem – kao i veliku zabavu na plaži.
Ali to se nikad nije ostvarilo.
Uma se i danas seća sivog februarskoj jutra pre 30 godina kada ju je majka upoznala s Premanom Tajkadom. Uma je imala tek 19 godina, a Preman je bio 26 godina stariji od nje.
Iako se nikad pre nisu sreli, rekli su joj da joj je to muž. Nije bilo slavlja ni muzike – zapravo, nije bilo nikakvog venčanja.
„Majka mi je rekla da sam sada Premanovo vlasništvo. Rekla mi je da sam njegova žena, ali da nemam nikakvog prava nad njegovim posedom“, kaže Uma.
Preman ju je odveo u njegov dom i ostavio je da tamo prenoći. I dalje se seća da nije mogla da zaspi i da je prosto zurila u bledožutu tavanicu i klimavi ventilator.
Sutradan ujutro, Preman se vratio u šest sati i zatražio od nje da mu pravi društvo u baru. Pio je sledećih nekoliko sati, dok je ona sedela i ćutala, pokušavajući da sagleda čudan pravac u kom joj je život pošao.
Rekao joj je da je ona njegova druga žena, ali ona je ubrzo shvatila da je, zapravo, četvrta. Takođe joj je otkrio da boluje od teškog oblika tuberkuloze – te da je njeno osnovno zaduženje da se brine o njemu.
Uma je odrasla u Kojmbatoreu, živahnom gradu u južnoj indijskoj državi Tamil Nadu. Kao mala, želela je da postane lekar, poput njenog oca, TK Balakrišnana.
Balakrišnan je studirao mediciju jednu godinu, pre nego što je njegov stric tražio da se ispiše i dođe da radi na njegovoj farmi.
Savladao je osnove i koristio je to znanje kako bi previjao rane, menjao zavoje i lečio groznicu osnovnim lekovima. Uma je čula da su ga porodice pacijenata često častile – pa je počela da mu pravi društvo tokom vizita.
„Obožavala sam hranu i volela sam da jedem, pa sam zbog toga išla s njim“, kaže ona.
Ali jednog dana je videla nešto što joj je pokazalo koliko je posao njenog oca ozbiljan. Lečio je pacijenta s gangrenom. Smrad je, kaže Uma, bio nepodnošljiv.
„Koristio je baštenske rukavice, pošto nisu imali hiruruške, ali bilo je sasvim staložen.“
„Moj verenik je delovao savršeno – ali je samo želeo da me kontroliše“
Uminoj majci se, međutim, uopšte nije dopadalo to što on provodi više vremena pomažući drugima, kaže Uma.
Kada je imala osam godina, majka joj je dala nešto novca, da kupi petarde za hinduistički praznik Divali – i kada se vratila, majke više nije bilo tu.
„Kasnije sam saznala da je volela drugog muškarca i da je otišla s njim“, kaže Uma.
Odjednom je Uma morala da se stara o svom trogodišnjem bratu. Kaže da nije znala da kuva, ali je rešila da nauči, pošto nije podnosila jela koja je pravio otac.
„Svraćala sam u okolne kuće i tražila od gospođa da me nauče. Govorile su da tako mala neću uspeti da kuvam“, kaže Uma. Ali za samo nekoliko dana, naučile su je da priprema čitav niz jela i kuvanje joj je postalo dnevna obaveza.
„Probudila bih se u pet ujutro da napravim doručak i ručak. Zatim bih u devet otišla u školu. Vratila bih se uveče, da se pobrinem za brata i skuvam večeru“, kaže Uma.
„Moji prijatelji bi se igrali uveče – uživali su u životu. Ali ja sam bila zadovoljna što se brinem o mojoj porodici.“
Doduše, stalno je razmišljala o majci i brinula se da je možda nikad više neće videti.
Mnogo kasnije, kada je imala 17 godina, posetila je s nekim susedima slavni hram u Guruvajuru – 140 kilometara od Kojmbatorea – i tamo je upoznala čoveka koji je rekao da je video ženu koja u potpunosti liči na nju.
Uma mu je ostavila svoju adresu i nekoliko dana kasnije, poštom je stiglo pismo.
Bilo je od njene majke.
Uma je pohitala u Guruvajur, da se ponovo sretne s majkom, ali ubrzo je postalo jasno da postoji nekakav problem. Njen drugi muž je pozajmio veliku sumu novca, pa je ostavio – i zajmodavci su tražili novac nazad.
„Svakog dana sam viđala ljude kako dolaze u njenu kuću i maltretiraju je zbog novca“, kaže Uma. „Bilo je bolno gledati to.“
Rešenje njene majke bilo je da se Uma uda za Premana, koji je bio dovoljno bogat da pokrije njene dugove. Uma se nećkala. Pokušala je da pronađe posao, ali nije uspela. Zatim se vratila ocu – ali on se osećao izdanim zbog njene odluke da obnovi kontakt s majkom i okrenuo joj je leđa.
Naposletku, Uma je posustala.
„Osećala sam se bezvredno. Naprosto sam prihvatila sudbinu i otišla s Premanom.“
„Svakog dana, pre nego što bi otišao na posao, Preman bi me zaključao u kuću“, priseća se Uma.
„Nije mi bilo dozvoljeno da se srećem s bilo kim ili izlazim – ni za trenutak. Tokom šest meseci sam bila sasvim sama. Počela sam da pričam sa zidovima. Izgubila sam samopouzdanje i ponos.“
Kako su godine prolazile, Premanova tuberkuloza se pogoršavala. Par je počeo da provodi vreme najčešće u bolnicama, i 1997, sedam godina nakon što se Uma uselila kod njega, Preman je umro. Iako je svojevremeno rekao da ona nema nikakvo pravo na njegovu imovinu, ostavio joj je pozamašan iznos.
Uma kaže da se prvi put u životu osetila slobodnom.
„Nisam želela da umre, ali neizbežno sam osećala da mi je život dao drugu priliku.“
Trebalo joj je neko vreme da otkrije šta će učiniti s tom novostečenom slobodom.
„Šta dokazuje čaršav posle prve bračne noći“: Kako prastari običaji i dalje progone žene
Gde će joj duša: Američka policija traga za kradljivicom svadbenih poklona
Fakultet za „isterivače duhova“ u Indiji
Tokom godina provedenih s Premanom, Uma je svedočila tome kako siromašni ljudi često ne mogu da dobiju adekvatnu medicinsku pomoć, ne samo zbog toga što ne mogu da je priušte, već i zato što ne poseduju prave informacije – ne znaju kakva pomoć i kakve sve ustanove su im na raspolaganju.
Stoga je ona počela da im pomaže, da ispunjava formulare za njih, da ih odvodi do pravih lekara i ponekad samo da sluša o njihovim problemima.
Kada je napustila bolnicu u Trivandramu, u kojoj je Preman proveo poslednjih šest meseci života, nedostajala je mnogima.
Ali nije bilo sasvim nemoguće stupiti u kontakt s njom. Kaže da je tamo postojala kućica u koju je često pozivala Premanovu porodicu, te da je njen vlasnik davao Umin broj telefona ljudima kojima je trebala pomoć.
Ubrzo su stotine počele da je zovu za savet i tako je nastao Medicinski informativni centar Santi. Uma je pronašla životni poziv – nije lečila ljude, kao njen otac, ali im je pomagala da dođu do prave pomoći.
Međutim, kako bi pomagala drugima, Uma je prvo morala sama da se edukuje, a krajem devedesetih internet nije još bio naširoko dostupan u Indiji.
Morala je da putuje širom zemlje kako bi prikupila informacije o lečenjima, bolnicama i mestima na kojima su ljudi mogli da se leče besplatno ili uz delimičnu participaciju.
„Morala sam da putujem, pošto nijedna bolnica nije odgovarala na moja pisma“, kaže ona.
Čak i kad bi se srela s ljudima lično, često je nisu uzimali za ozbiljno. U drugim indijskim državama postojala je i jezička barijera, pošto je Uma govorila samo tamilski.
Tokom protekle decenije, glavni prioritet centra Santi bio je pružanje pomoći ljudima s bubrežnim oboljenjima.
U zemlji nema dovoljno centara za dijalizu, a broj davalaca bubrega je mali. Uma se trudila da to promeni, prikupljajući sredstva za otvaranje novih ustanova, dostupnih svima.
„Naš prvi centar za dijalizu otvoren je u okrugu Trisur, u Kerali. Sada imamo 20 centara širom Indije. Mnogi imućni ljudi donirali su za tu svrhu“, kaže ona.
Uma tvrdi da nije lako ubediti ljude da doniraju bubreg, jer se mnogi plaše kako će to uticati na njihovo zdravlje.
Stoga je odlučila da lično da primer tako što će donirati svoj bubreg. Donirala ga je siročetu čiji su bubrezi otkazivali.
Salil kaže da joj duguje život.
Bubreg je Salilu omogućio da živi normalno
„Imao sam 26 godina i išao sam na dijalizu. Kad smo se upoznali, rekla mi je da će mi donirati bubreg pod uslovom da nastavim da radim posle transplantacije.“
I zaista jeste nastavio da radi – zapravo, posle nekog vremena počeo je da radi za Umu.
Salil kaže da je Uma žena koja iskreno veruje u reči Mahatme Gandija da „morate da budete promena koju želite da vidite“.
„Svi žele da promene svet, ali niko nije spreman da promeni sebe“, kaže Uma. „Promenila sam svoj pristup i donirala sam bubreg, ali sam zauzvrat dobila brata.“
(BBC News na srpskom)
