Pred bioskopskom publikom u Srbiji, od 24. avgusta, naći će se britansko-indijski film „Kuća kraljevog namesnika” („Viceroy’s House”) britanske rediteljke indijskog porekla Gurinder Čade, poznate po vrlo dobrim filmovima „Badži na plaži”, „Igraj kao Bekam”, „Nevesta i predrasuda” i „Izvanredan život posle života”. U njima se uvek doticala pitanja, interesovanja i muke svojih sunarodnika što poput nje imaju izbegličko nasleđe.
Jer, Gurinder Čada je rođena 1960. u Najrobiju, u Keniji, u izbegličkoj indijskoj porodici Sika iz Pendžaba, dela Indije koji je 1947. pripao novoosnovanoj državi Pakistan, da bi s dve godine otišla u Englesku, u London, koji je postao njen trajni dom.
Upravo o toj istorijskoj, a često prećutkivanoj 1947. godini govori njen novi film, čiji su glavni junaci lord Luis Mauntbaten i njegova supruga ledi Edvina Sintija Anet Mauntbaten, vojvoda i vojvotkinja od Burme. Lord Mauntbaten kao rođak britanskog kralja bio je poslednji kraljev namesnik u Indiji kada je, tokom tek proglašene nezavisnosti ovo bivše britansko kolonijalno carstvo bilo podeljeno na dve države, Indiju i Pakistan s muslimanskom većinom, i kada je počelo nasilje i pokolji koji su doveli do smrti oko dvesta hiljada ljudi…
Junaci Gurinderinog dirljivog i živopisnog filma, istorijske drame, jesu i žitelji Indijskog potkontinenta, čija se sudbina preko noći promenila, odvojivši porodice i prijatelje jedne od drugih.
U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” Gurinder Čada govori i o svom odrastanju uz dve različite istine i o prelomnom trenutku kada je rešila da snimi ovaj i ovakav film…
Pred sve vaše filmske junake u jednom trenutku se postavlja pitanje od životne važnosti: Indija ili Pakistan. Kada bih ga sada postavila kako biste vi odgovorili?
A, bože. Da. Nije to lako pitanje. Ipak, odgovorila bih vam – Pendžab, što znači oboje.
Film je inspirisan i istinitom životnom pričom vaše bake, vi ste odrastali pod senkom te priče?
Jesam. Odrastala sam u Engleskoj, ali nikada nisam imala domovinu u onom pravom smislu. London je moj dom, ali je moj zavičaj tamo, u jednoj drugoj zemlji koja se već dugo zove Pakistan. Ja jesam Indijka, ali moja domovina nije ni Indija, a ni u Pakistan nam nije bilo dozvoljeno da idemo. Dakle, odrasla sam s tim osećajem da zapravo nemam pravu domovinu. Moja baka je živela s nama, a kada god bi se na televiziji pojavili kakvi snimci nasilja u Pendžabu, ona bi bila veoma uznemirena i gasila bi televizor. Ne bi pomagalo kada bih je umirivali rečima da ne brine jer je u Engleskoj. Ona bi tada uvek rekla: „Vi ne znate šta se tamo sve događalo”.
I pričala vam je o tome?
Jeste, ali su mi kao detetu te njene priče bile uvek negde iza glave. Tek mnogo godina kasnije, dok sam bila u školi, učili su nas da su se tamo ljudi tukli i međusobno ubijali i da britanska imperija nije imala drugog načina do da podeli jednu zemlju na dve. Na Indiju i Pakistan. I uz takve priče sam odrastala.
Ali ste znali i za drugu stranu medalje?
Majka mi je uvek govorila da su ljudi tamo godinama i godinama živeli zajedno. Jedni pored drugih i to poprilično srećno i hindu, i muslimani, i budisti, i hrišćani. I onda se sve to desilo iznenadno, gotovo preko noći i sve se promenilo. Odrasla sam, dakle, uz te dve različite priče. Kada mi se ukazala prilika da najzad odem u Pakistan prvi put, u oblast koja je domovina mojih predaka, bila sam duboko dirnuta kako su me tamošnji ljudi primili otvorenih ruku, govoreći mi kako sam njihova ćerka i kako tamo pripadam. Pronašla sam i kuću moga dede iz koje je moja baka sa svoje petoro dece morala da ode kao izbeglica i u koju su se posle uselili ljudi koji su morali da odu iz Indije.
Je li to bio taj presudan trenutak kada ste odlučili da ispričate ovu filmsku priču?
Jeste. Tada sam znala da moram to da ispričam. Da pričam o običnim ljudima, o običnim izbeglicama i o svemu što se njima događalo zbog jedne odluke političara. Mnogo sam sati provela u britanskoj biblioteci istražujući sve detalje i dokumente koji su svedočili o podeli Indije 1947. godine i o načinu te podele. Za mene je to bilo veliko otkrovenje. Uronila sam u svet tih političkih odluka i političkog čina dizajniranog od strane Britanaca.
Po principu – zavadi pa vladaj?
Upravo tako. I to je upravo bio snažan razlog da ispričam ovu priču, a da uz to ispričam i sve muke i stradanja običnih ljudi, pripadnika naroda koji je morao da se opredeli na koju će stranu.
Ključnu ulogu u podeli Indije, u ovom fascinantnom i važnom istorijskom periodu imao je vojvoda Luis Mauntbaten kao kraljev namesnik, a on je u vašem filmu predstavljen kao simpatičan čovek?
Odrastala sam sa saznanjem da su ga mnogi u Indiji apsolutno mrzeli i krivili za podelu zemlje. Govorili su da je on uništio Indiju. Kada sam počela rad na filmu govorili su mi da mi je dužnost da uverim svet u to kakav je on strašan čovek bio i šta je sve uradio. Međutim, umesto da s prekoravanjem govorim o njemu ja sam pokušala da pokažem da je on došao s namerom da pomogne Indiji, ali da nije uspeo mnogo toga da uradi jer je već tada postojao „dnevni red” ljudi, lokalnih političara koji su već želeli neku vrstu podele teritorije i stvarali događaje kako bi mu olakšali odluke. Vojvoda Mauntbaten je sa sobom doneo i napredak, a to je donelo još više problema. Znači, on nije u potpunosti bio jedini krivac.
Za ulogu Mauntbatena ste odabrali Hjua Bonevila?
Mislila sam da je on savršena osoba za tu ulogu, za šarmantnog engleskog momka, s veoma poštenim pristupom i željom da zadovolji sve, ali u stvarima koje su izvan njegovih dubina. Bonevil je to vrlo dobro shvatio i odlično odigrao svoju ulogu. Zanimljivo je da je tokom snimanja nalazio vremena da radi u dobrotvornim indijskim organizacijama.
Ulogu Mauntbatenove veoma uticajne supruge, ledi Edvine, poverili ste popularnoj američkoj glumici Džulijan Anderson, a malu a važnu ulogu ima i legendarni indijski glumac Om Puri koji nije dočekao da vidi gotov film?
Džulijan je bila toliko posvećena svom liku da je čak i fizički veoma zaličila na ledi Edvinu. Bila je fascinirana detaljima iz njene bogate biografije i njenim aktivizmom, ali i svim onim što je otkrila o važnom istorijskom događaju o kojem nije učila u svojoj američkoj školi. Om Puri je bio oduševljen radom na ovom filmu o Indiji, prvom posle 35 godina od nastanka „Gandija” u kojem je glumio kao mladić. Nažalost, preminuo je u januaru i nije video finalnu verziju „Kuće kraljevog namesnika” čijim je scenarijem bio oduševljen. Poslednjih meseci bio je prilično uznemiren zbog mržnje između vlada Indije i Pakistana i bilo mu je drago što je njegov poslednji film upravo onaj koji traži više razumevanja i pomirenje između dve zemlje.
Jeste li pokazali „Kuću kraljevog namesnika” nekom od naslednika vojvode Mauntbatena i ledi Edvine?
Jesam, pokazala sam ledi Pameli, najmlađoj ćerki Mauntbaten, a ona je na projekciju pozvala svoju decu i unuke, tako da ih je na kraju bilo više od 30. Mislim da je ledi Pamela bila oduševljena filmom, a unuci su stvarno odahnuli jer su videli mnogo dobrih stvari o dedinom životu. Pisali su mi kasnije reči zahvalnosti i rekli da je za njih ovaj film bio prosvetiteljski.
(Dubravka Lakić, „Politika“)
