U drevnoj Indiji postojala je regija koja se nazivala Srednje kraljevstvo.
Pre otprilike 3500 do 4000 godina, sa postepenom migracijom iz centralne Azije u dolini Inda, Arijevci su pokorili autohtono stanovništvo i nastanili se na ovom terenu. Oni su asimilovali urođeničke civilizacije i osnovali izvestan broj država. Dugo nakon toga, ova oblast predstavljala je politički i kulturni centar bramanske civilizacije i arijevskih naroda. Tako je ova religija stekla naziv Srednje kraljevstvo (Madhya Desa). Što se tiče prostranih regija istočnih i južnih dolina Ganga, one su nazivane necivilizovanim „graničnim“ oblastima. Ipak, do vremena Šakjamunija (Bude, 6. vek p.n.e. prim. ur.), desila se izuzetno velika promena. Države u prvobitnom Središnjem kraljevstvu su počele da propadaju, dok su one na jugoistočnoj granici doživljavale procvat. Među njima je bila i Magada, država čija je dominacija bila tek u povoju, a gde je Šakjamuni najduže boravio i najviše propovedao. Centar civilizacije se do tog vremena premestio u nove gradove: Rađagahu u Magadi, Savati i Kosali i Vesali u Vađi, a među njima i Rađagaha imala poseban značaj.
Postoje tri pojave koje su vredne naše pažnje: (1) porast etničkih sukoba, (2) razvoj socijalne produktivnosti na polju ekonomije i (3) pojava novog misaonog trenda koji je bio antibramanski. Ove tri pojave odrazile su se na sistem kasti koji je stvoren sa dolaskom Arijevaca u Indiju. Reč kasta koristi se za prevod sanskritske reči Varna. NJeno originalno značenje bilo je „boja“ ili „kvalitet“. Prema njihovoj teoriji, beloputi Arijevci bili su superiorna rasa, a tamnoputi Dravidi i drugi urođenici bili su niže rase. Potom se, usled razvoja zanata i zanimanja, ova podela prvobitno korišćena za odvajanje Arijevaca i nearijevaca, proširila tako da se odnosila i na same Arijevce. I otud podela na četiri kaste: najvišu kastu činili su bramani (Brahmana), sveštenici koji su vršili religijske obrede i bavili se pitanjima obrazovanja i kulture (neki od njih su kasnije postali kraljevi); sledeću su činile kštarije (Ksatriya), klasa kraljeva i ratnika koji su imali vojnu i političku moć; treću su činile vajšije (Vaisya), klasa trgovaca, zanatlija i seljaka uposlenih na obradi zemlje, a četvrta su bile šudre (Sudra), koju su činili radnici na poljima, čobani, sluge i robovi.
Imajući u vidu širenje arijevskog uticaja ni novonastale države nisu mogle biti pošteđene bramanske kulture. Iako je sistem kasti ušao, naišao je na priličan broj prepreka. Kao prvo, urođeničko stanovništvo je činilo većinu u ovim državama. Kao drugo, mešanje između arijevske i nearijevske rase bilo je relativno uobičajeno. Kao treće, kako bi se konsolidovala arijevska dominacija u ovim oblastima popriličan broj urođeničkih poglavica bio je uveden u kastu kštarija prihvatanjem obreda. U sistemu kasti, uvek je postojalo suparništvo između vladajućih kasti, bramana i kšatrija. Ono je bilo posebno izraženo između nearijevskih kštarija i bramana koji su držali nadređeni položaj. Istraživanja pokazuju da veći deo stanovnika Magade potiče od ukrštanja vajšija i šudri i stoga su, u skladu sa bramanskim kodom, smatrani za pripadnike niže rase – poluarijevca i poluvarvare. Postoji priča da je kralj Ašoka iz Magada, koji je kasnije ujedinio Indiju, imao šudra krvi. U ovakvom okruženju bilo koja teorija protiv bramanskih ideja katinskog sistema bila bi sigurno lako prihvaćena i pozdravljena. Učenje koje je zagovarao Šakjamuni (Buda), a koje kaže da su „sve četiri kaste jednake“, održavalo je prezir koji su ljudi u novonastalim državama osećali prema sistemu kasti.
Nedavna iskopavanja u dolini Inda pokazuju da su već 3500-2750. p. n. e. urođenički narodi (verovatno Dravidi) imali izvanrednu urbanu civilizaciju. Imali su prostorno planiranje, sa kanalizacijom, dvospratnim i trospratni zidanim kućama i javnim i privatnim kupatilima. Na ulicama je bilo tezgi i prodavnica. Postojala je proizvodnja tekstila i keramike. Ova činjenica snažno pobija nagoveštaje zapadnih naučnika da su Arijevci doneli civilizaciju u Indiju. Zapravo su nomadski Arijevci bili ti koji su prihvatili višu civilizaciju autohtonog stanovništva.
Šakjamuni (Buda) se javno suprotstavljao bramanskoj doktrini, te je za života bio podvrgnut velikom broju napada od strane bramana. Ipak, mnogi bramanski učenjaci i sledbenici odrekli u se svojih uverenja i okrenuli Budi. Bramani su, kao odgovor na budizam, izdali Manu zakonik (Manu-Smrti), koji je uneo izvesne izmene, pritom podržavajući sistem kasti. Iako Manu zakonik nije otvoreno napadao budizam, Priručnici o javnim i domaćim obredima (Sarvadaršana Samgraha) koji su usledili, izražavali su eksplicitno uvredljiv stav prema budizmu. Kraljevi onih država kroz koje je putovao i propovedao, kao što je Bimbisara iz Magade, Prasenađit iz Kosale i drugi, bili su njegovi verni sledbenici i snažne pristalice. Nakon Budinog vremena, kralj Ašoka je stao energičnije širiti Budinu damu. Dalo bi se zaključiti da su kšatrije novonastalih država veoma uvažavale Budu i imale postojanu veru u njega. Vredi napomenuti da je budističkim tekstovima, kad god se pominju četiri kaste, bramaska kasta stavljena posle kštarija. Ovo je u suprotnosti sa tradicionalnim redosledom po kom su bramani na prvom mestu. Sudeći prema ovom raskidu sa tradicijom, Budino potcenjivanje položaja bramana može se jasno videti.
Šakjamunijev stil propovedanja bio je blizak običnom čoveku. Umesto elegantnog jezika bramana, koristio je živi narodni jezik. Šakjamuni je prihvatio šudru po imenu Upali da bude njegov učenik i njemu su Budina braća i sin morali da odaju počast pošto je njihov položaj u sangri bio niži od njegovog. Buda i njegovi sledbenici su jednako prihvatali i drove od ćandala ili „nedodirljivih“, sa kojima su se drugi ustezali da dođu u fizički kontakt. Buda se jednom prilikom posebno potrudio da se sastane i propoveda ćandali koji se sam nije usuđivao da priđe i poseti Budu. Buda je na ovaj način postupao sa svim nesretnicima. Među njegovim učenicima bilo je prosjaka i prostitutki. Buda je, jednom prilikom, odbio poziv kralja i otišao da uzme dar (dana) koji mu je ponudila zlosretno izopačena žena. U drevnom indijskom društvu, položaj žena bio je sličan položaju robova. Činjenica da je Buda primao žene u sanga red gde su postajale monahinje, smatra se velikom revolucijom u istoriji religija.
Buda nije govorio ljudima šta bi trebalo da urade protiv svojih vladara i iako bi se, s jedne strane, moglo reći da se zalagao za popustljivost, u stvarnom životu je uglavnom učio ljude kako da se oslobode unutrašnjih briga i dosegnu spasenje i govorio im da će i uzdržavanje od zla i činjenje ispravnih dela u sadašnjem svetu doneti sreću u budućem životu. S druge strane, njegovo učenje je imalo pozitivnu ulogu u društvu tog vremena, jer je poricalo teoriju bramanske teokratije, proklamovalo jednak položaj svih bića i otkrilo istinu o prolaznosti svega (anića).
Istorijski budizam je u početku bio protiv bramanskih doktrina i ceremonija žrtvovanja. Kada je budizam postao nacionalna religija maurijske dinastije, bio je jedno vreme dominantna i čak jedina misao. Međutim, sa promenom dinastije susreo se sa odbacivanjem. Tokom godina koje su usledile, uprkos podršci određenih lokalnih dinastija, neprestano se borio sa nedaćama. Da bi se uklopio u preovlađujuće okolnosti i običaje, budizam je morao da primeni neke „praktične mere“ ne bi li potpomogao promovisanju svojih učenja. U međuvremenu, bramanizam, uprkos političkoj superiornosti, nije mogao da izbegne uticaj budističke filozofije i zahtevao je reformu svoje teorije. Stoga su se dva protivnika, sasvim prirodno, menjala jedan pod uticajem drugog, istovremeno se odbijajući. Do vremena dinastije Gupta, sa nastankom teorije brama-atma identiteta, braminizam se proširio i učvrstio svoj uticaj. U kasnom sedmom veku, bramanski učenjaci Kumarila i Šankara apsorbovali su budističke teorije i razvili svoju teologiju do neverovatnih razmera, tako da je bramanizam doživeo procvat u novom ruhu (nakon ovog perioda zapadnjački akademici bramanizam nazivaju hinduizam). Nasuprot ovome, zbog nedostataka inteligentnih pobornika, budizam je zapao u inferioran položaj i bio sve marginalizovaniji. U međuvremenu, tačno je da je ezoterična škola, koja je nastala kao odgovor na ove uslove, primenila mnoge „praktične mere“ u svojim ceremonijama i mnoge bramanske elemente obdarila svojim interpretacijama. Ipak, njeno učenje se i dalje zasnivalo na teoriji praznine i nepostojanja sopstva.
Počevši od sredine sedmog veka, Turci koji su bili sledbenici druge religije napali su severozapadnu Indiju iz centralne Azije. Do druge polovine desetog veka postepeno su napredovali ka Pandžab regiji i započeli napade na centralne zone. Gde god su se pojavili, autohtone religije Indije bile su uništene. Do jedanaestog veka u vreme dinastije Pala i nakon dinastije Sena, osvajačka vojska je stigla do svih delova istočne Indije. Visoki budistički sveštenici pobegli su na Tibet i u Kinu preko Nepala i Kašmira. Na kraju je i kraljevska porodica dinastije Sena promenila svoju veru i važne obrazovne ustanove, kao to je Vikramasilvihara, jedna po jedna su razrušene, ostavljajući mali broj monaha za sobom. Budizam je nestao sa indijskog tla ubrzo nakon toga. To se dogodilo negde krajem dvadesetog veka.
Krajem devetnaestog veka, svetovni budista iz Šri Lanke zvani Dampala posetio je budističku svetu zemlju tokom hodočašća po Indiji. Nakon što je sopstvenim očima video opustošenost tih mesta, zauzeo se za preporod indijskog budizma. Budističke organizacije i njihove aktivnosti ponovo su započete u Indiji. U poslednjim decenijama budisti iz Kine, Mjanmara i Japana uspešno su podigli nekoliko manastira na raznim svetim mestima u Indiji, kao što je Budagaja (Bodhimanda), Mrgadava (Sarnath) i Kusinara. Neki Indijci su se postepeno preobratili u budizam, a neki su čak otišli u Šri Lanku da se zamonaše i zarede, ali u pitanju je skroman broj njih. Godine 1956, iznenada, veliki pokret preobraćivanja u budizam nastao je u okviru grupe „nedodirljivih“, i to je bio veliki događaj za moderni budizam. To je omogućio dr B. R. Ambedkar, vođa indijskih nedodirljivih, koji je na masovnom skupu održanom u Nagpuru oktobra 1956. objavio svoje preobraćenje u budizam i uzdigao budističko učenje po kom „ljudska bića nije stvorio Bog“ i po kom „su sva živa bića jednaka“. Pola miliona nedodirljivih, koji su učestvovali na tom skupu, čulo je njegov poziv i istovremeno objavilo preobraćenje u budizam i odricanje od hinduističke vere. Ambedkar je iznenada umro u decembru 1956. godine. Ipak, pokret preobraćanja u budizam nije prestao, već je izazvao visok i buntovni talas koji se proširio na celu Indiju, sa masovnim preobraćanjem desetina hiljada ljudi u budizam. Prema časopisu „Svet budizma“ u maju 1962. godine, 20 od 70 miliona nedodirljivih u Indiji se preobratilo u budizam, a pokret i dalje traje.
Teorija uslovljenog nastanka
Prema budističkom učenju svaki uzrok (hetu) izazvan je drugim uzrocima i svaki uslov (paćaja) izazvan je drugim uslovima. Svaki uzrok ima sopstveni uzrok koji mu prethodi i svaki uslov ima sopstvene uslove. Posmatrano vertikalno, ne postoji ni početak ni kraj, a posmatrano horizontalno, ne postoji ni granica ni rub. Tako dolazimo do zaključka da ne postoji apsolutni uzrok. Oni koji veruju u teoriju Uslovljenog nastanka (Patićasamupada) trebalo bi da odbace ne samo personifikovanog stvoritelja koji je rodio bramane iz usta, već i postojanje bilo kakvog racionalno koncipiranog stvoritelja kosmosa. S jedne strane, iako vernici Patićasamupade odbacuju postojanje bilo kakvog apsolutnog i prvobitnog uzroka, takođe se suprotstavljaju stanovništvu da je sve slučajnost. Oni drže da se nijedan fenomen ne javlja bez uzroka, te podleže neumitnim zakonitostima – zakonima uzročnosti. Ovo se podrazumeva pod „Sve proističe iz uzroka“.
Budizam ne poriče postojanje bramanskih božanstava, već ih smatra nekom vrstom svesnih bića. Neka božanstva su naknadno uključena u budizam kao čuvari dame. Sa druge strane, moramo imati u vidu činjenicu da je Buda naknadno proglašen za božanstvo. Ipak, prema budističkom učenju, Buda nije stvoritelj niti odlučuje o blagostanju ili jadu, radosti ili patnji ljudskih bića, iako poseduje natprirodnu mudrost i sposobnost. Buda takođe podleže zakonima uzročnosti.
(Džao Puču, Danas)
