Devedesetogodišnji arhitekta prvi je Indus nagrađen Prickerovim priznanjem. Poznat je po spoju međunarodnih modernističkih principa i lokalnih tradicija u oblasti socijalnog stanovanja.
Arhitekta Balkrišna Doši, poznat po pionirskom radu u oblasti socijalnog stanovanja, osvojio je ovogodišnju Prickerovu nagradu. Ovaj devedesetogodišnjak prvi je Indus nagrađen priznanjem koje se smatra najprestižnijim na polju arhitekture.
„Balkrišna Doši uvek je projektovao ozbiljno, nikad neukusno, nikad prema diktatu trendova“, ocenio je žiri Prickerove nagrade.
Tokom karijere duge šest decenija Doši je postao jedan od najuticajnijih arhitekata u dobu nakon sticanja nezavisnosti Indije, spajajući međunarodne modernističke principe i lokalne tradicije.
Žiri je dodao da Doši „konstantno pokazuje kako svaka kvalitetna građevina, kao i urbano planiranje, moraju ne samo da ujedine svrhu i strukturu, već moraju da uvaže i klimu, okruženje, tehniku, umeće, zajedno sa dubokim razumevanjem i poštovanjem konteksta u jednom širem smislu“.
Doši je zahvalio žiriju rekavši da su njegova dela „produžetak njegovog života, filozofije i snova kojima je pokušao da stvori riznicu arhitektonskog duha“.
– Svaki objekat koji nas okružuje, kao i sama priroda, svetlost, nebo, voda i oluja, sve to čini jednu simfoniju – rekao je Doši.
Govoreći za Bi-Bi-Si, Doši je objasnio na koji način arhitekturu smatra medijumom.
– Kada nešto oblačimo, prvo se uverimo da je garderoba udobna, iako modni dizajneri posmatraju stvari drugačije. Isto tako, udobnost je ono što je primarno za kulturu, prostor i način na koji ljudi žive. Tada se ljudi osećaju srećnima, i tada proslavljaju život. To je, po mom mišljenju, suština arhitekture – dodao je laureat.
Pre nego što je otputovao u Pariz pedesetih godina prošlog veka da bi radio za Korbizijea, francusko-švajcarskog začetnika i ikone modernizma dvadesetog veka, Doši je počeo da studira arhitekturu 1947, u godini kada je Indija postala nezavisna, na čuvenoj Arhitektonskoj školi u Mumbaju. Ističe se zbog rada u širokom dijapazonu, među njegovim građevinama su akademske institucije, mešoviti kompleksi, stambeni projekti, javni prostori, galerije i privatne kuće.
Sećajući se detinjstva, Doši je rekao za Bi-Bi-Si da je bio inspirisan višespratnicama koje su ga okruživale.
– Viđao sam stalno dvospratne i trospratne zgrade u kojima je stasavala generacija za generacijom. Ljudi još žive u takvim zdanjima, a njihov šarm i toplina formirali su moje shvatanje doma i onoga što bi on trebalo da bude – mišljenje je ovog arhitekte.
Jedan od njemu omiljenih stambenih projekata je onaj koji je osmislio za potrebe Korporacije za životno osiguranje u Ahmedabadu. U svom saopštenju Doši je dodao da je „u tom slučaju znao da će u kućama živeti po nekoliko generacija jedne iste porodice, da će se sa njom oni identifikovati, da će imati snažan osećaj pripadnosti, ali i da će se njihove potrebe menjati, da će možda modifikovati delove tih kuća“.
U njegovim objektima jednog od sličnih kompleksa namenjenih socijalnom stanovanju u centru Indora ima više od 6.500 domova za oko 80.000 ljudi skromnih prihoda. Posebno modifikovan sistem kuća, njihovih dvorišta i lavirint međusobnih prolaza čini ga jednim od najupečatljivijih socijalnih naselja u Indiji. „Trebalo bi da se zakunem i držim se toga celog života: omogućiti siromašnima dostojno mesto stanovanja“, kazao je Doši 1954.
U intervjuju za Si-En-En Doši je izrazio nadu da će nagrada koju je dobio podići svest o infrastrukturnim potrebama socijalnog stanovanja u Indiji.
– Ti ljudi nemaju ništa: nemaju zemlju, nemaju dom, nemaju posao. Ali, ako im vlada da mali komad zemlje oni mogu da počnu da razmišljaju tako da će im vredan rad omogućiti da nađu način da sagrade svoj sopstveni dom. Ako ih ujedinite u zajednicu rodiće se saradnja, deljenje, razumevanje, a tu je i mnogolikost religija, kasti, običaja i zanimanja – istakao je Doši, koji će na ceremoniji u Tokiju, u maju, na ime nagrade dobiti 100.000 dolara.
Prevod sa engleskog
Milica Dimitrijević
