Beogradska premijera „Zemlje bogova“ održaće se u dvorani Kulturnog centra Beograda (KCB) u četvrtak, 9. marta od 18h i 21h.
Premijeri filma „Zemlja bogova”, prvog indijsko-srpskog filma, prisustvovaće počasni gost – indijski glumac Radžendranat Radž Zutši.
Film „Zemlja bogova”, prva indijsko-srpska koprodukcija, večeras premijerno pred domaćom publikom zajedno sa popularnim glumcem Radžendranatom Radžom Zutšijem.
Posle četrdeset godina života na zapadu, sada već ostareli Rahul vraća se u svoj rodni kraj i tamo shvata da mu gresi iz prošlosti nisu oprošteni. Taj rodni kraj je u Indiji, na padinama Himalaja, gde još uvek vladaju kastinske razlike, obespravljenost žena, duboko sujeverje, što sve lagano iz drugog plana izlazi na površinu u indijskom filmu srpskog reditelja u „Zemlji bogova” Gorana Paskaljevića.
Svečana premijera ove prve indijsko-srpske koprodukcije je večeras u 18 sati u dvorani Kulturnog centra Beograda. Osim Gorana Paskaljevića i njegovog srpskog tima, publici će se predstaviti i popularni indijski glumac i reditelj Radžendranat Radž Zutši, zvezda u više od 100 razigranih indijskih filmova i jedan od glumaca u Oskarom nagrađenom filmu „Milioner u blatu” Denija Bojla.
Film Gorana Paskaljevića je za prikazivanje na Svod platformi, koja će od maja biti dostupna gledaocima u 140 zemalja sveta, otkupila kompanija „Amazon”.
U intervjuu za „Politiku“, Goran Paskaljević opisuje rad na filmu…
Mesto filmske radnje Indija, indijski glumci, a film je prva indijsko-srpska koprodukcija?
Da, „Zemlja bogova“ je nezvanično prva indijsko-sprska koprodukcija, ali pravno gledano to je srpski film snimljen u Indiji. Da bismo izbegli komplikovane birokratske zavrzlame u Indiji, koje mogu da potraju u nedogled, morao sam da prihvatim da budem jedini producent pred zakonom, a novac za snimanje je dolazio uglavnom iz privatnih izvora u Indiji, uz učešće koproducenta iz Srbije, Cepter internacionala i uz saradnju Filmskog centra Srbije i RTS-a. U Indiju sam poveo desetak članova svoje uobičajene filmske ekipe, glumci su isključivo Indusi, postprodukcija je u celini rađena u Srbiji.
Indija za vas nije nepoznanica, u filmu joj sada uzvraćate ljubav?
Svetska premijera ovog filma bila je jesenas na festivalu u Torontu, u selekciji „Masters“. U istom programu, istog dfana bio je prikazan i film „Anatomija nasilja“ čuvene indijske rediteljke Dipe Mehta. Na konferenciji za štampu Dipa je rekla da je gledala moj film i da je on za nju „ljubavno pismo Indiji – od Gorana“. Njena izjava me je izuzetno dirnula. Iskreno sam zavoleo tu zemlju sa svim njenim protivurečnostima. Putovao sam šest meseci od krajnjeg juga zemlje do Himalaja, pre nego što sam se usudio da prihvatim predlog čuvenog glumca Viktora Benerđija da zajedno snimimo film u Indiji.
Benerđi je zajedno sa vama napisao ovu filmsku priču?
Da, ali smo imali i pomoć profesora Purohita koji je jedan od najvećih poznavalaca života i običaja u himalajskim selima. U filmu „Zemlja bogova“ sve je autentično bez doterivanja i specijalnih efekata. Pratio sam ritam života tih ljudi, nisam želeo da ubrzam film u montaži zarad nekakve lažne dinamike. Muzika je isključivo originalna, tradicionalna, kostime smo izabrali u selu, nema intervencija u scenografiji. Dijalozi su na lokalnom garvali i hindu jeziku, takođe mali i na engleskom, upravo onako kako se oni međusobno sporazumevaju.
Ima neke fine topline i nežnosti u „Zemlji bogova“, ljubavi prema čoveku. Još uvek volie ljude?
Kako da se uopšte bavite umetnošću, a da ne osećate empatiju prema ljudima? Uvek sam u filmovima, pa i u onima kojima su preovladavali uslovno rečeno negativni junaci, kao na primer u filmu „Bure baruta“ pokušavao da razumem ljude, da pronađem logično opravdanje za zlo koje čine sebi i drugima. U „Zemlji bogova“ sam se prepustio emocijama i zato ovaj film smatram možda mojim naintimnijim filmskim ostvarenjem, pored filma „Zemaljski dani teku“. Nažalost, čini mi se da su pozitivne emocije u današnje vreme proterane iz svetske kinematografije, kao da je neke autore sramota da ih iskažu.
Čovek i priroda su u ovom našem filmu jedno?
U Indiji vam je to tako, možda više nego bilo gde na svetu. U hindu religiji postoji mnoštvo bogova koji utiču na vašu sudbinu i svi su oni u tesnoj povezanosti s prirodnom. Posvetio sam malo više vremena, nego što je uobičajeno, samom početku filma kada se glavni junak Rahul posle zapadnog megalopolisa vraća mitskim Himalaijima na svom konačnom putu ka „tamo gde zemlja dodiruje nebo“.
„Zemlja bogova“ je i film o smiraju života.
Niko od nas ne zna kada će mu biti kraj. Otuda, pamet u glavu i pokušajmo da živimo punim životom svakodnevno. Moramo da naučimo da savladavamo nalete sujete koja nas često vodi u besmislene napore da po svaku cenu dokazujemo nešto što u suštini nema nikakve važnosti za naš večni život. Da vas podsetim, prema verujućim Indusima, naš život samo menja ovozemaljsku formu.
Uvek iz glumaca izvučete ono najbolje i najlepše, učinili ste to i sa indijskim glumcima, kako ste radili s njima, s Viktorom Benerđijem?
Viktor je veličanstveni glumac. Igrao je u filmovima svetskih reditelja kao što su Polanski, Dejvid Lin, Džejms Ejvori, Satjadžit Rej. On se ulozi predaje u potpunosti, živi sa svojim filmskim likom. Moj posao je bio da njemu i drugima otvorim prostor za igru u kontinuitetu. Nisam ih prekidao da snimam iz više uglova kako bih se obezbedio kasnije u montaži. I to je urodilo plodom. Često kažem da je posao reditelja više da sluša i gleda, da ume da izabere prave reakcije glumaca, a ne da ih zatvara u nekakvo posebno rediteljsko viđenje filma. Pitali su me nedavno kako je moguće da radim sa glumcima na hindu jeziku koji ne poznajem. Moj odgovor je bio: „Pokušajte da gledate kineski film bez titlova. Ako su emocije tačne, umećete da prepoznate iskrenost glumačke igre i pored toga što ne razumete dijialoge“.
Za vas granice nisu prepreke, snimali ste u Americi, Irskoj, Indiji, a uskoro ćete i u Italiji?
Verovatno sam jedini relevantni filmski reditelj, u Srbiji koji nema ni jedan jedini dan radnog staža izvan statusa slobodnog filmskog umetnika. Tako je već više od 40 godina. Nisam prihvatio da budem profesor na filmskim akademijama, ni ovde, ni u inostranstvu, niti primamljive ponude da budem urednik na televiziji, čak sam dva puta odbio da budem imenovan za ministra kulture. Sve sam to činio sa svešću da me sigurnost stalnog posla, a samim tim i izvora redovnih mesečnih primanja, može udaljiti od realizacje novog filma. Kad završim snimanje jednog filma, odmah razmišljam o novom. Čak sam među prvima u Jugoslaviji, ako ne i prvi, zaplivao u producentske vode kako bih se lakše izborio za svaki novi projekat. Shvatio sam da kao producent najbolje štitim sebe kao autora. Međutim, to ponekad mnogo košta. Ta neizvesnost i ogromna odgovornost da projekat završite u roku i u okviru često premalog budžeta. Otuda, idem tamo gde me život vodi, snimam filmove tamo gde mogu, pod uslovom da sačuvam punu stvaralačku slobodu. Na moju sreću, dosta me poznaju i uvažavaju u svetu pa mi sami nude nove filmske projekte.
Za koji dan bićete na festivalu u Sofiji, gde ste pre neku godinu dobili i medalju grada za izuzetan doprinos svetskom filmu?
Na festivalu u Sofiji „Zemlja bogova“ biće prikazan u takmičarskom programu. Pred projekciju, generalni sekretar Fipresci Klaus Eder uručiće mi specijalnu diplomu povodom 90 godina od osnivanja ove ugledne međunarodne kritičarske federacije. Nagrada će ove godine biti uručena još nekolicini filmskih autora na različitim festivalima u svetu. Odlazim u Sofiju veoma ponosan.
Na ćuviku indijskog Hilandara
Možete da kažete da ste snimili film na „krovu sveta“?
To jeste bio izazov. Glumac Viktor Benerdži i inače živi u podnožju Himalaja i organizovao je da zajedno obiđem Utarahand, odnosno „Zemlju bogova“, kako sami indusi nazivaju taj kraj, pošto su tamo između planinskih vrhova od pamtiveka smešteni najvažniji hindu hramovi, među kojima se izdvaja hram Kedernat. Ovo svetilište za Induse predstavlja isto što i Hilandar za nas. Odlučili smo da kraj filma snimimo tamo, na oko 4.000 metara nadmorske visine. I to baš na ćuviku iznad hramova, odakle mnoge starine, kada osete da im se približava kraj života, odlaze u planinu na put bez povratka.
(Dubravka Lakić, „Politika“)
