Gde su filmopisci našli te vozove? To me je pitanje mučilo jer nisam želeo da svet gledam britanskim očima.
Odgovor me je ubrzo sam našao jer se najbolja zbirka odgovora na sve i svašta nalazi upravo u Indiji. Odgovor je bio festival Kumbh Mela koji je najveće okupljanje ljudi na našem nebeskom telu. Za dva meseca u mesto Alahabad, na ušću Gange i Jamune, došlo je 2013. godine 120 (slovima: sto dvadeset) miliona ljudi da bi se okupalo u svetoj reci i time dodirnulo kap besmrtnosti koju je nekada davno iz krčaga slučajno prosuo bog Višnu. Ne možemo a da ne zamišljamo železnicu koja sve te ljude u kratkom vremenu treba da preveze. Logično je i da pomislimo da u takvim okolnostima ljudi traže svoje mesto ne samo u kompoziciji već i na njenim krovovima.
Ipak prevarili bismo se da problem kapaciteta to veliko mnoštvo penje gore. Ima nečega mnogo bitnijeg što skrivaju zasenčena lica vozača u njihovim hramovima na drumu. Oni hrle Bogu i ne sumnjaju da i on njima dolazi u susret. Znaju da će ga pre ili kasnije sresti na putu. I putnici koji su krenuli da nađu mitski suptilnu nevidljivu Sarasvati na ušću Jamune u Gangu, da tu potraže davni trag besmrtnosti, to isto znaju. Prirodno je da ih podilazi nestrpljenje dok se približavaju, teško je sedeti prikovan iza prozora u gvozdenom kavezu dok je besmrtnost svuda naokolo. I od nestrpljive čežnje, radosnog iščekivanja, nestišljive nade izlaze i penju se na krov. Tu je mnogo prijatnije, egzistencijalno udobnije, jer ni mesta ni ljudi nisu rezervisani, tu su veće šanse za život, za naslućivanje protoka smisla, izglednija prilika da se trenutak spajanja ne propusti. To osećanje skače kao varnica s jednog na drugog putnika, elektricitet ih pobuđuje i oni moraju da se pokrenu. Tako je i na svim drugim svečanostima u Indiji kada se reka, poplava ljudi iz okolnih sela i predela sliva ka mestu svetkovine. LJudi postaju voda, ona reka za koju Heraklit kaže da je neponovljiva, da se u njoj ne može dva puta okupati. Voz postaje prevozno sredstvo, ali za jedno drugo putovanje. Ne ono kojim se menja mesto, a trenutak sadašnjosti za tren nikada došle budućnosti, već prevozno sredstvo kojim se izlazi izvan sebe, jer Ahil nikada neće stići kornjaču; kao što je do sada nikada nije stigao. Grčko ??????? znači upravo stajati izvan sebe. Oni napuštaju sebe, istorijsko, prividno ja, i postaju Atman, spajaju se u opštu svest, veliko nepodeljeno Ja, koje je voda, koje je reka, upravo kao ona Ganga, koja neuhvatljivo stremi samoj sebi. Tako postaju svesni da i sami potiču od reke i da je ona velika nit spajanja koja se ne može po volji kidati kao istorija. Okupati se u Gangi znači očistiti se od istorije i putovati bez tereta privida.
(Aleksandar Petrović, Danas)
