Kada je podela indijskog potkontinenta dogovorena 1947. godine, sve prinčevske države morale su izabrati novu domovinu između Indije i Pakistana. Kašmir je bio država sa većinskim muslimanskim stanovništvom, a vladar je bio Hari Sing – Sik.
NJegova neodlučnost je dovela do upada pakistanskih Paštuna u zapadne oblasti Kašmira, na šta je reagovala indijska vojska. Brutalni sukob rešen je u korist Indije, ali je trećina Kašmira ostala pod kontrolom Pakistana.
Eto razloga za konstantnu nestabilnost ovog regiona. Godine 1989. Srinagar je postao centar ustanka kašmirskih plemena protiv indijske vlasti, što ponovo izaziva žestoku reakciju indijske vojske, koja je u regiji masovno prisutna od 1990. godine, ali područje ostaje žarište separatističkih aktivnosti.
Vojsci je naređeno da žestoko reaguje, te je već u januaru 1990. došlo do masakra Gavakadal, u kome je smrtno stradalo najmanje 50 nenaoružanih demonstranata. To je isprovociralo čitavu seriju eksplozija podmetnutih bombi, sporadičnih pucnjava i naravno, uvođenje policijskog časa i vanrednog stanja tokom većeg dela 90-ih godina prošlog veka.
Kao rezultat te besmislene cikloide nasilja i terora, bunkeri i kontrolni punktovi se nalaze po čitavom gradu. Ne sećam se da sam igde na svetu video toliko do zuba naoružanih vojnika kao u Srinagaru, gomile ozbiljnih lica pod šlemovima, u pancirima i sa automatskim puškama na gotovo. I pored toga nastavljaju se protesti protiv indijskih vlasti, kao na primer 22. avgusta 2008. godine.
Demonstracijama u Srinagaru je prisustvovalo na stotine hiljada ljudi, a slični protesti dešavali su se i u naredne četiri godine. Sve vreme situacija u Kašmiru je na ivici ključanja, a najgore je što se rešenje ne nazire.
U taj i takav Srinagar stigli smo u džipovima sa aerodroma i kao što je običaj, bili smo smešteni van grada (gle čuda), u neobičnom hotelu na vodama jezera Dal, kojim su plovili šareni čunovi, šiljate šikare. Hotel je činilo desetak brodića spojenih pontonskim mostom, a u svakom od njih bilo je po nekoliko udobno nameštenih soba i svaki je imao domaćina koji je bio zadužen da usluži goste. Ti ljudi bili su sobari, kuvari, barmeni i ljubazni sagovornici.
Moj batler bio je mladić neobične lepote, sa kojim sam na odličnom engleskom vodio zanimljive razgovore. Plan mu je bio da zaradi dovoljno za kartu do Amerike, a „tamo će se već snaći“. Ostao je gluv na moje savete da okuša sreću u Bolivudu. Sećam se da je voleo Tarantina, kuvao odličnu kafu i služio uvek dobro hladno pivo…
Srinagar je naselje smrvljeno zubom vremena, grad čiji je vrhunac prošao pre nekoliko vekova, kada je u mogulska vremena bio treća, letnja prestonica imperije. U vreme padišaha DŽahangira, uz jezero Dal su napravljeni divni vrtovi od kojih su do danas najbolje sačuvani Šalimar i Nišat Bag, „Prebivalište ljubavi“ i „Bašta zadovoljstva“. Pomalo zapušteni, uz malu pomoć mašte mogao sam ih zamisliti kao raskošna, romantična i smirujuća mesta, rajske vrtove mogulskog doba. Usled već pomenutih okolnosti, imali smo to zadovoljstvo da vrtovima šetamo potpuno sami, ako se zanemare vojnici izvan baštenskih zidova i po koji zaljubljeni par, skriven senkom bujnog drveća.
(Nebojša Jojić, Danas)
