Knez Božidar Karađorđević je u svoje književno delo „Zapisi o Indiji“ utkao iskustvo indijske železnice kraja 1899. da bi savremeni putnik shvatio da istorija zaista ne znači mnogo u Indiji.
I posle više od jednog veka, putovanje vozom otkriva istu Indiju kakvu je knez na kraju devetnaestog veka opisao.
„U vagonima treće klase s kupeima odvojenim drvenim rešetkama, između zavežljaja, bakarnih krčaga i sanduka najdrečavijih boja, sede žene u upadljivo lepim sarijima nakićene svim svojim nakitom, deca u malenim svilenim kaputima optočenim šljokicama, raskopčanim tako da se vide njihova gola tela, muškarci samo s tkaninom oko kukova ili dhotijem. Neprestano brbljanje, neprekidno prepiranje oko mesta, panično dozivanje izgubljenih, dovikivanje s jednog kraja stanice na drugi, a sve to nadjačavaju neprestani uzvici prodavaca vode i slatkiša.
Svečano obučeni kao za neku važnu svetkovinu, srdačni, veseli i bučni, putnici iz kneževog putopisa nisu se promenili, kao ni vozovi. Predele koje on oslikava i danas možemo sa sigurnošću da prepoznamo i udahnemo isti opojni miris. Možda je njegov putopis o Indiji, tako drugačiji od britanskih (koji izgleda da nemaju iskustvo voza, već samo parne ili neke druge mašine), toliko veran i istinit jer je kroz njene bujne i raskošne zelene, sušne ili snegom okovane predele prolazio vozom gde se puls života može dobro osetiti.
I danas, kao u vreme kneževog putovanja kroz Indiju, prvo vas naravno zbuni mnoštvo ljudi u velikim čekaonicama koje se tu oseća kao kod kuće. Manje je tu užurbanog komešanja, a više smirenog čekanja, porodičnog života, društvenih igara, okupljanja oko ukusne hrane, razmene osmeha i zaraznog smeha, dubokih snova, šarenog karusela života koji je tako dobro prekrio prostor da se morate provlačiti nekom ivicom života da biste došli negde. Naravno, oni vas obeshrabruju svojim izgledom nekog ko je odavno stigao, bilo to ovde ili na nekom drugom mestu gde će potom stići.
I kada uđete u moderni indijski voz, vrlo brzo uvidite da je hrana koja se u njemu služi dobra, dnevne novine brojne, na mnoštvu jezika, od kojih sam nažalost znao samo kolonijalni engleski na kome se ne može pročitati ništa bitno. Engleski je jezik putopisa o narodima koji su mahom uništeni.
Danas na njemu u brojnim dokumentarnim filmovima naratori najradije govore o svetu koji nestaje. Jedno od opštih mesta tih filmova, kada je reč o Indiji, jesu pretrpani vozovi u kojima mnoštvo putnika nema svoja mesta, već su prinuđeni da sede na krovu i da vise sa stranica vozova. Ova slika je uobičajena himera o indijskim železnicama u koju su kao u medijsku paučinu uhvaćene opšte predrasude. Televizijske serije i Hegelova filozofija istorije, koji se po svom pogledu na svet sasvim podudaraju jer Indiji daju najniže mesto u razvoju Duha, učinili su je posve prirodnim.
Čak i da putnik pređe mnoge hiljade kilometara po Indiji neće lako moći da vidi takve scene. Gde su filmopisci našli te vozove?
(Aleksandar Petrović, Danas)
