Mnogim posetiocima severne Indije smeta što se posebna pažnja posvećuje spomenicima iz mogulskog vremena i njihovoj „islamskoj“ arhitekturi.
To je donekle tačno, jer najviše zadužbina zarazne lepote ostalo je iza ovih neumornih graditelja. U Delhiju se nalazi spomenički kompleks – mauzolej jednog od prvih vladara mogulskog perioda, Humajuna, osvajača Delhija, koji je poginuo nesrećnim slučajem suviše brzo da bi se mogao baviti svojom večnom kućom.
Zato je njegova verna begum – kraljevska supruga persijske krvi, podigla izuzetno zdanje, preteču svih koja će nastati u sledećih nekoliko vekova. Begum i njeni umetnici stvorili su poseban stil, mešavinu persijskog, islamskog i hindu stila, koji danas nazivamo mogulskim. Detalji dobijeni spajanjem kultura i stilova, kao što su visoki izvijeni nadvratnici, da bi unutrašnjost dobijala više svetlosti, lepo zaobljene kupole i mirisne, kvadratne bašte, ispresecane kanalima i fontanama kojima je tekla mirisna voda sa ružinim laticama, usavršavani su kroz svaku grobnicu ili palatu, da bi konačno bili idealno skrojeni u Agri.
Agra je danas neugledan, razuđen grad, bolje reći ogromno selo, bez ikakvog urbanističkog plana, koji u sebi čuva nekoliko najvećih bisera mogulskog građevinskog genija. Nešto stariji, manjih dimenzija, je mauzolej Itmad ud Daula – „stub države“, koji je voljena kćer Mehrunisa, Džahangirova dvadeseta, ali najomiljenija supruga, podigla svojim roditeljima početkom XVII veka. Kompaktni mauzolej čitav je izgrađen od belog mermera, sa čipkanim ukrasima od dragulja i poludragog kamenja i sublimira sve prethodne arhitektonske uzlete, dajući još jedan novitet – četiri minareta koji se sada graciozno uzdižu direktno iz zdanja.
Tako je nepoznati umetnik prateći razvoj mogulskog stila, pretužnom Šah Džahanu, u slavu i spomen njegovoj voljenoj Mumtaz Mahal podigao nezaboravno zdanje, nad kojim su se zaplakali Sunce I Mesec, pred kojim uvek zastane dah, koje se mora videti barem jednom u životu, „Suzu na obrazu večnosti“. Mnogi stanovnici Agre često govore: „Da nije Tadža, niko nam ovamo ne bi dolazio“. Verovatno su u pravu.
Uprkos najmoćnijoj crvenoj tvrđavi koju sam ikada video u Indiji i već pomenutom „Beba Tadžu“, rado bih zaobišao ovaj grad. Ali nemoguće je posetiti Indiju, a ne videti „krunu palata“. Bilo bi to kao otići u Egipat, a ne videti piramide. Svako zna priču o Tadžu, možda ne i imena aktera te romantične drame, ali svakako sa mnogih fotografija pamti belinu i gracioznost pompeznog zdanja i princezu Dajanu kako nasmešena pozira pred njim.
Godine 1612. princ Hurem, treći sin imperatora Džahangira, oženio je bratanicu očeve dvadesete, omiljene supruge Nur Džahan, lepu Ardžumand Banu Begam. Kada je Hurem 1627. postao Šah Džahan, vladar ogromne mogulske imperije, Ardžumand dobija kraljevsko ime, Mumtaz Mahal – dragulj, ili najlepši ukras palate. Nedugo zatim, Mumtaz je dajući život njihovom četrnaestom detetu, izgubila svoj.
Kažu da je vladar čuvši vest, osedeo preko noći. Rešio je da svoju tugu pretoči u kamen i voljenoj podigne do tada nikada viđeni spomenik za večnost. Tako je kroz dvadesetak godina ispevana „ljubavna pesma u kamenu“, građevina koja je koštala 1.200.000 dolara, u doba kada se za 30 dolara mogla kupiti kila zlata! Kažu da ljubav nema cenu, ali 40 tona zlata je ozbiljno mnogo…
(Nebojša Jojić, Danas)
