Indija, odnosno, oblast Madhaja Pradeš, postala je popularna zahvaljujući prirodi i svetu životinja, i često se nalazi na meti ljubitelja safarija.
Madhaja Pradeš je SRCE čudesne Indije.
Legendarni grad Mandu u indijskoj pokrajni Madhja Pradeš, sa svojim džamijama, palatama i legendama, predstavlja magično mesto. Nazvana „srcem Indije“, zbog svog središnjeg položaja, pokrajna Madhja Pradeš je dom nebrojenim spomenicima i prirodnim lepotama koje oduzimaju dah.
Pored živopisnog glavnog grada Indora, tri mesta svetske baštine pod zaštitom UNESCO-a, ogromnim nacionalnim parkovima, nesvakidašnjom florom i faunom i mnogobrojnim romantičnim legendama, ne čudi da je turistička ponuda Madhja Pradeša dobila nagradu kao najbolja turistička oblast za 2012. godinu.
Jedno od tih mesta izvanredne lepote su ruševine grada Mandua, tvrđave koja se prvi put pominje u zapisima na sanskritu 555. godine, a koja je postala pozornica mnogih priča o ljubavi, pobedi i smrti.
Dobrodošli u palatu uživanja
Pred sobom ćete zateći scenu iz 1001 noći. Palata Jahaz Mahal u Mandu je tako nazvana zbog odraza – kažu da u noćima obasjanim mesečinom, kada građevina baca senku na površinu vode, ona izgleda kao brod. Nekadašnja palata uživanja, kralja Ghijas-ud-Din Khiljia je bila dom 15.000 žena, od kojih mnoge nisu bile samo deo njegovog harema, već takođe i njegova straža. One su dovođene čak iz Turske i Etiopije, a kralj ih je podučavao umetnosti, muzikom i vojnim veštinama. Možete se izgubiti u nadrealnom svetu elegantnih palata, veličanstvenih džamija, prastarih tornjeva, srednjovekovnih rezervoara…Za istoriju Mandua vezane su brojne legende.
Mandu se nalazi na 98 km od Indora. Do njega put vodi kroz žitna polja po kojima su rasuta mala sela u čijoj se pozadini prostire planinski venac Vindhja. Kako prilazite, naići ćete na duboku provaliju, neku vrstu prirodnog rova, koji vodi do platoa utvrđenog zidinama dugim skoro 45 km. Izmaglica sakriva fasade obrasle blistavom mahovinom. Početak istorije Mandua se vezuje za 10. vek i radžu Bhoja, a kasnije dobija naziv Shadiabad ili Grad radosti.
Lutajući kroz ruševine Mandua shvatićete da njegova arhitektura nema premca. Kraljevski deo Mandua čini kompleks palata i građevina podignutih oko dva veštačka jezera. Videćete travnjake, cveće i žene obučene u sarije duginih boja kako sede na klupama i nešto jedu. Palata Jahaz Mahal ima dva sprata i bazene u obliku kornjače i lotosa. Ono što fascinira je srednjovekovni sistem za filtriranje koji je koristio tkaninu, ugalj i pesak da bi usporio dotok vode kroz spirale u podu. Priča se da je u vreme cara Jehangira i njegove žene Nor Jehan cela palata bila osvetljena lampama.
Ako krenete u pravcu Hindol Mahala, naići ćete na građevinu od peščara sa kosim zidovima koja stvara utisak ugibanja. Ova palata zadivljuje svojim gravurama božanstava, širokim lukovima i prozorima. Danas nema krov, ali rampa sa zadnje strane je očigledno služila da bi se kralj popeo na drugi sprat direktno sa svog slona. Ovo predstavlja drevno inženjerstvo u najboljem svetlu. Genijalni Čampa Baoli je uz pomoć konstrukcije kaskada, podzemnih komora i balkona koji idu nizbrdo od bazena sa hladnom vodom, preusmeravao vetar koji bi duvao sa jezera. Priča se da je voda imala miris magnolija kako bi plemstvu pružila prijatno osveženje u vrelim letnjim mesecima.
Lako može da se dogodi da hodate kroz ruševine potpuno sami, samo sa svojim mislima. Osetićete zvuk povetarca i povremeno čuti krik kukavice. U blizini je i tursko kupatilo izgrađeno u doba avganistanske uprave – na plafonu se nalaze otvori zvezdastog oblika koji propuštaju zrake svetlosti. Tu je i otvoreno pozorište sa tri rupe u zidu koje osvetljavaju pozornicu. Vratićete se u vreme razvratnih vladara i igračica i gotovo čuti zvuke zvončića.
Spomenik od mermera
Selo Mandu je kompleks rustičnih koliba, malih prodavnivca i kolica na kojima se prodaje tangi jaljeera i okrugli plodovi baobaba. Vragolasta deca igraju kriket praveći galamu dok okolo bezbrižno šetaju stada koza i goveda. U centru je impozantna Jami Masjid džamija, nastala po uzoru na Umajad džamiju u Damasku u Siriji.
Duge, zasvođene prostorije, ukrašene su ornamentima, masivnim stubovima, dekorisanim mihrabima, a tu je i ogromna molitvena sala sa propovedaonicom. Unutrašnjost je optočena plavim pločama napravljenim od lapis lazulija. Postoje tri velike kupole i osam malih. One su pojačavale glas sveštenika. Punih trideset godina je građena ova zamisao kralja Hošang Šaha čija grobnica se tu i nalazi. Ovaj veličanstveni mauzolej je prvi spomenik u Indiji izgrađen od mermera, pošto je do tada uglavnom korišćen peščar. Hodnici koji okružuju grobnicu su od crvenog peščara i u tipično indijskom stilu.
Ispod okrugle avganistanske kupole sa polumesecem nalaze se grobovi Hošang Šaha, njegove žene, tri sina i ćerke. Pol sahranjenog se može utvrditi na osnovu obeležja na grobu. Ženski grob ima mastionicu, a muški pero. Najzanimljiviji detalj je nejasno napisan natpis koji navodi da je 1695. godine Šah Džahan poslao četvoricu svojih arhitekata predvođenih Ustad Hamidom da prouče ovu grobnicu kako bi našli inspiraciju za građenje Tadž Mahala. U centru sela se nalazi Ašrafi Mahal, koji je trebalo da bude medresa, ali se Muhamed Khilji kasnije predomislio i od njega napravio svoju grobnicu. On je takođe izgradio i sedmospratnu kulu kako bi proslavio svoj trijumf nad Ranom od Mevara. Legenda kaže da Ghias-ud-Din nije voleo gojazne žene u svom haremu pa ih je terao da se stepenicama ove građevine penju gore-dole kako bi smršale. Ovo deluje kao neko drevno vežbalište. Priča se i da je Jehangir, voleo pogled sa svoje kule, a da bi ohrabrio svoju ženu da se popne, on bi postavio po jedan ašrafi (zlatnik) na svaki stepenik, a kasnije bi ih ona razdelila siromašnima.
Vozeći se prašnjavim putem, pored blatnjavih obala jezera i kroz mala sela, doći ćete do avenije oivičene stablima baobaba, koja ostavljaju utisak nekog afričkg pejzaža. To je dokaz da su sredinom 15. veka postojale trgovačke veze sa Afrikom, kada su emisari stizali sa dragocenim poklonima, papagajima i arapskim konjima. U blizini je i jezero Reva Kund za koje se smatra da ima lekovita svojstva, a za njega je vezana i jedna velika ljubavna priča.
Dijamanti i dinosaurusi
Legenda kaže da je Rupmati, prelepa seljanka iz Sarangapura, obdarena anđeoskim glasom pevala kada je tuda prolazio kralj Baz Bahadur. On je toliko bio opčinjen njenom lepotom i glasom da ju je odmah zaprosio. Ona mu je odgovorila da će poći sa njim jedino ako joj dozvoli da se svaki dan klanja reci Narmadi, svojoj boginji zaštitnici.
Kralj joj je izgradio paviljon odakle je mogla da vidi reku, ali kada bi joj izmaglica zaklonila pogled, ona je odbijala čak i da jede. Božanskim čudom sveta voda je dospela do obližnjeg rezervoara – Reva Kunda. Na kraju, Baz Bahadur je morao da beži pred najezdom Mogula (Mongola), a Rupmati je izvršila samoubistvo progutavši smrvljene dijamante.
Postoje nebrojene ruševine širom Mandua. Arheološko društvo Indije godinama iskopava blago, uključujući i fosilizovana jaja dinosaurusa, koja su ovde pronađena 2007. godine. Milionima godina pre nego što su kraljevi i sultani napravili od Mandua svoj rajski vrt, ova gigantska stvorenja su ovde slobodno lutala. Verovatno ćete i vi hodati preko nekih neotkrivenih ostataka. Istorija o Mandu definitivno nije rekla svoju poslednju reč.
(svetputovanja.com)
