Agra je najpoznatija po Tadž Mahalu, mauzolejskom kompleksu koji se smatra jednim od najvrednijih arhitektonskih dela u svetu.
Svrstan je među sedam novih svetskih čuda, prema glasanju preko 100 miliona ljudi i obnarodovanom 2007.
Veliki indijski mislilac i Nobelovac za literaturu Rabindranat Tagore (1861-1941) je opisao Tadž Mahal kao „suzu na obrazu večnosti“; engleski romanopisac Radjard Kipling (1865-1936) kao „oličenje svih čistih stvari“; njegov tvorac mogulski sultan Šah Džahan (1594-1666) je rekao da je spomenik „naveo sunce i mesed da liju svoje suze.“
Hram je izgradio Šah Džahan kako bi ovekovečio posmrtne ostatke svoje najvoljenije žene, kraljice Mumtaz Mahal („Izabranica palate“). Mumtaz je umrla u 38. godini na porođaju sa 14. detetom, koliko je podarila sultanu.
Murtazina smrt je toliko pogodila sultana da je, po priči, preko noći posedeo. Gradnja je počela sledeće, 1631. godine. Smatra se da je većina radova obavljena za osam godina, ali je čitav kompleks završen 1653.
Čudesni Tadž Mahal stručnjaci tumače kao beskrajno priznanje izgubljenoj ljubavi i nesumnjivo najsjajniji iskaz građevinske estetike mogulske estetike. Blještavi beli mermer i izžebljeni minareti poput kula rađaju kod posetioca osećaj ushićenosti i neskrivenog zadovoljstva.
Svake godine dvostruko više turista nego što je žitelja Agre prođe kroz kapije Tadža da makar jednom u životu vide možda najlepšu građevinu na svetu. I retko ko ode nezadovoljan.
Smatra se da je Tadž Mahal jedan od najboljih primera arhitekture mogulskog perioda. Planovi za izgradnju kompleksa koji se prostire na 17 hektara pripisivani su raznim arhitektama tog doba, ali je glavni projektant verovatno bio Ustad Ahmad Lahauri, indijskog i persijskog porekla.
Na izgradnji ove „ljubavne pesme u mermeru“ radilo je više od 20.000 ljudi iz Indije, Persije, Otomanske imperije i Evrope. Majstori su dovedeni čak iz Evrope da bi izradili čipkaste mermerne zastore i u stenu ugradili tehnikom pietra dura (intarzija) ornamente sa hiljadama poludragih kamena.
Ubrzo po završetku gradnje, Šaha Džahana je zbacio sin Aurangzeb (1618-1707) i zatočio ga u dva kilometra udaljenoj tvrđavi Agre. Odatle je do kraja života mogao da samo kroz prozor gleda svoje delo. Posle smrti Šah Džahan je sahranjen pored voljene Mumtaz.
Tadž se pristupa sa zapadne, južne i istočne kapije pred kojima muškarci i žene formiraju odvojene redove. Fotoaparati i kamere su dozvoljeni, ali ne i unutar mauzoleja. Uz ulaznicu od devet dolara, mnogostruko skuplju nego za domaće posetioce, dobijete polulitarsku bocu vode i platnene navlake za cipele. Torbe veće od novčanika odlažete u pretinac, a bilo kakav oštar predmet, hranu ili cigarete oduzimaju tokom temeljne bezbednosne provere.
Za posetioca je Tadž Mahal nevidljiv dok ne kroči u kroz impozantnu, preko 30 metara visoku kapiju (Darwaza-i-zaura), već po sebi izvanredno umetničko delo od crvenog peščanika i sa sa ispisanim stihovima iz Korana. Onda se u izmaglici ukaže ogromna građevinu od belog mermera koja kao da pliva i izaziva strahopoštovanje. Tadž Mahal poprima nebeski čist izgled u zoru i u sumrak, a najromantičniji period za njegovo razgledanje je, kažu očevici, tokom večeri, u vreme punog meseca.
(Borislav Korkodelović, Danas)
